„Izvini što sam te prekinuo“, kaza joj on. Beše joj drago što čuje da je i on pomalo bez daha. „Ja sam samo neuki čobanin iz Dve Reke.“
„Ti si nepristojan“, promrmlja ona pribivši se uz njega, „i jutros se nisi obrijao, ali ne bih rekla da si neuk.“
„Elejna, ja...“
Ona mu prisloni prste uz usne. „Ne želim da od tebe čujem ništa što ne misliš čitavim svojim srcem“, odlučno mu reče. „Niti sada, niti ikada.“
On klimnu, ne kao da razume zašto, ali bar kao da razume da ona zaista misli to što je rekla. Popravivši kosu – niska safira uplela se toliko da ju je nemoguće bilo namestiti bez ogledala – ona nevoljno napusti njegov zagrljaj. Bilo bi tako lako ostati tu. Nikad ni sanjala nije da bi mogla da bude toliko neposredna. Da tako govori; da zatraži poljubac. Zatraži! Nije ona Berelajn.
Berelajn. Možda je Min zaista nešto pročitala. Ono što Min vidi neumitno se desi, ali nije imala namere da ga deli s Berelajn. Možda će ponovo morati da govori otvoreno. Ako ništa drugo, barem krajnje jasno. „Pretpostavljam da ti neće nedostajati društva kada ja odem. Samo zapamti da ima žena koje muškarca vide srcem, dok je za druge on samo đinđuva kojom mogu da se hvale, isto kao ogrlica ili narukvica. Zapamti da ću se ja vratiti, i da sam jedna od onih koje gledaju srcem.“ Najpre je izgledao zbunjeno, a onda pomalo prestrašeno. Izgleda da je previše rekla, i to prebrzo. Morala je da mu skrene pažnju. „Znaš li šta mi nisi rekao? Nisi pokušao da me oteraš pričama koliko je opasno biti s tobom. Nemoj ni da pokušavaš. Sada je prekasno.“
„Nisam se toga ni setio.“ A onda on nešto pomisli, i oči mu sumnjičavo zablistaše. „Da niste ti i Egvena sve ovo dogovorile?“
Ona uspe da pomeša nevinost i blagu ljutnju. „Kako možeš i da pomisliš na tako nešto? Šta misliš, da smo te predale iz ruke u ruku kao da si neki zavežljaj? Imaš preterano dobro mišljenje o sebi. Samo da znaš, moguće je biti previše ponosan.“ Sada je delovao potpuno zbunjeno. Baš kao što treba. „Je li ti žao zbog onoga što si nam uradio, Rande?“
„Nisam hteo da vas preplašim“, reče on uz oklevanje, „Egvena me je razljutila. To joj je uvek s lakoćom polazilo za rukom. Znam da to nije izgovor. Rekao sam da mi je žao, i stvarno sam to mislio. Pogledaj šta sam time dobio. Spaljene stolove i još jedan upropašćen dušek.“
„A zbog... štipanja?“
Ponovo je pocrveneo, ali svejedno je odlučnije pogleda. „Ne. Zbog toga mi nije žao. Vas dve ste razgovarale preko mene, kao da sam neki balvan bez ušiju. Obe ste to zaslužile, i neću promeniti mišljenje.“
Na tren ga je pažljivo posmatrala. On zimogrožljivo protrlja mišice kada ona časkom prigrli saidar. Nije se dobro razumela u Lečenje, ali naučila je neke sitnice posmatrajući kako se ono radi. Usmeravajući, ona mu umiri bol koji je izazvala kada ga je uštinula. On iznenađeno razrogači oči, i premesti se s noge na nogu, kao da iskušava odsustvo bola. „To ti je zato što si bio iskren“, jednostavno mu kaza.
Začu se kucanje na vratima i Gaul proviri unutra. Aijel je isprva držao glavu pognuto, ali kad ih hitro osmotri, smesta je podiže. Elejna pocrvene kao bulka kada shvati da je on pretpostavljao kako će prekinuti nešto što ne bi trebalo da vidi. Skoro da je ponovo prigrlila saidar i naučila ga pameti.
„Tairenci su ovde“, kaza Gaul. „Visoki lordovi koje si očekivao.“
„Idem ja, onda“, kaza Elejna Randu. „Moraš s njima da razgovaraš o – oporezivanju, zar ne? Razmisli o onome što sam ti rekla.“ Nije mu kazala „misli na mene“, ali bila je sigurna da će učinak biti isti.
On krete rukom, kao da hoće da je zaustavi, ali ona mu se izmače. Nije imala namere da pravi predstavu za Gaula. Jeste da je on Aijel, ali šta je pomislio o njoj kad ju je tako rano ujutru video namirisanu i sa safirima u kosi? Zaista je morala mnogo truda da uloži da ne bi povukla izrez haljine nagore.
Visoki lordovi stadoše da ulaze u sobu taman kad ona stiže do vrata. Beše to družina prosedih ljudi sa šiljatim bradama i raznobojnim, kitnjasto izvezenim kaputima širokih rukava. Skloniše joj se s puta i nevoljno pokloniše. Njihova bezizražajna lica i učtivo mrmljanje nisu mogli da sakriju njihovo olakšanje što ona odlazi.
Elejna se u dovratku osvrnu ka Randovoj odaji. Visoki mladić širokih ramena u jednostavnom zelenom kaputu, okružen visokim lordovima odevenim u svilu ispresecanu satenskim prugama. Rand je podsećao na rodu među paunovima. Ali svejedno, posedovao je neko prisustvo, koje je jasno govorilo da ima puno pravo da zapoveda. I Tairenci to prepoznaše, pa nevoljno poviše svoje ukočene šije. Verovatno je on mislio da mu se klanjaju samo zato što je Ponovorođeni Zmaj, a možda su i oni tako mislili. Ali ona je viđala ljude, kao što je Garet Brin, kapetan zapovednik Gardista njene majke, koji su u stanju da dominiraju prostorijom odeveni u prnje, bez ikakve titule, i da im niko ne zna ime. Rand možda toga nije svestan, ali on je takav čovek. Kada ga je prvi put videla, nije bio – ali sada jeste. A onda ona zatvori vrata za sobom.
