Dolazak Senke полностью

U njoj zaigraše leptirići i poteraše je da požuri, ali ona se zabavi nameštanjem suknje. Morala je da ide polako i oprezno. Ako požurim, misliće da sam samo jedna glupava devojčica. I biće u pravu. Lepet onih leptirića u njenom stomaku postade glasan kao grmljavina bubnjeva.

„Da li bi htela jedan cvet?“ – odjednom je upita on, a ona zbunjeno trepnu.

„Cvet?“

„Da.“ Prišavši krevetu, on obema rukama zagrabi perje iz pocepanog dušeka i pruži joj ga. „Sinoć sam napravio jedan za Madžheru. Čovek bi pomislio da sam joj dao Kamen. Ali tvoj će biti mnogo lepši“, smesta dodade. „Mnogo lepši. Obećavam.“

„Rande, ja...“

„Biću oprezan. Potrebna je samo kap Moći. Samo jedna nit, a biću veoma oprezan.“

Poverenje. Morala je da mu veruje. A onda se iznenadi kada shvati da mu zaista i veruje. „Volela bih, Rande.“

Jedan dugi trenutak on provede samo gledajući gomilicu perja u svojim šakama, i polako se namršti. Odjednom, pusti perje da padne na pod i otrese ruke. „Cveće“, kaza. „To nije pravi poklon za tebe.“ Srce joj polete ka njemu. Očigledno je pokušao da prigrli saidin i pretrpeo neuspeh. Prikrivši svoje razočaranje, on žurno odšepa do metalne tkanine i poče da je sakuplja s poda. „Ovo je pravi poklon za kći naslednicu Andora. Mogla bi da daš švaljama da ti načine...“ A onda zastade, pokušavajući da se seti šta bi švalja mogla da sašije od četiri koraka dugačke i manje od dve stope široke tkanine, načinjene od zlata i srebra.

„Sigurna sam da će švalja imati mnogo lepih zamisli“, reče mu ona pomirljivo. Izvadivši maramicu iz rukava, ona na tren kleknu da sakupi perje koje je on ispustio i da ga stavi na kvadratić bledoplave svile.

„Spremačice će se postarati za to“, kaza joj on, a ona ušuška taj mali zavežljaj u svoju torbicu za pojasom.

„Pa, ovo je sređeno.“ Kako da mu objasni da će zadržati to perje jer je on želeo da od njega napravi cvet? On se premesti s noge na nogu, držeći blistavu tkaninu kao da ne zna šta će s njom. „Mađžhera mora da ima švalje“, kaza mu Elejna. „Daću to nekoj od njih.“ On se razvedri i nasmeši. Nije bilo nikakvog razloga da mu kaže kako je naumila da tu tkaninu da kao poklon. Ali grmljavina onih leptirića više joj nije davala mira. „Rande, da li... ti se ja sviđam?“

„Da li mi se sviđaš?“ – namršti se on. „Naravno da mi se sviđaš. Mnogo mi se sviđaš.“

Da li je baš morao da izgleda kao da je uopšte ne razume? „Drag si mi, Rande.“ Zapanjila se što je to tako mirno rekla. Srce joj je poigravalo negde u petama, a ruke se sledile. „I više no drag.“ To je bilo sasvim dovoljno. Nije imala namere da od sebe pravi budalu. Najpre on mora da kaže nešto više od „sviđaš“. Umalo se nije histerično nasmejala. Paziću šta radim. Neću dopustiti da me on vidi kako se ponašam kao neka zblenuta glupača. Neću.

„I ti si meni draga“, polako odvrati on.

„Obično nisam ovako neposredna.“ Ne; to bi moglo da ga podseti na Berelajn. Zacrveneo se; zaista misli na Berelajn. Oganj ga spalio! Ali glas joj beše svilen. „Uskoro ću morati da pođem, Rande. Da odem iz Tira. Moguće je da te mesecima potom neću videti.“ Ili nikada, zajeca glasić u njenoj glavi. Ali ona odbi da ga sluša. „Nisam mogla da odem a da ti ne kažem šta osećam. A ti si mi... veoma drag.“

„Elejna, ti mi jesi draga. Osećam... želim...“ Pocrvene još više. „Elejna, ne znam šta da kažem, kako da...“

Odjednom, njoj lice buknu rumenilom. Mora da misli kako ga ona prisiljava da kaže nešto više. Pa zar nije tako? – naruga se onaj glasić, od čega ona još više pocrvene. „Rande, ne tražim...“ Svetlosti! Kako da to kažem? „Samo sam želela da ti stavim do znanja kako se osećam. To je sve.“ Berelajn se ne bi time zadovoljila. Berelajn bi se do sada već obmotala oko njega. Sve vreme govoreći sebi kako neće dopustiti da bude gora od one polugole rospije, ona mu priđe, uze od njega onu blistavu tkaninu i baci je na ćilim. Iz nekog razloga, činio joj se višim no ikada. „Rande... Rande, želim da me poljubiš.“ Eto. Izgovorila je to.

„Da te poljubim?“ – kaza on, kao da nikada nije ni čuo za ljubljenje. „Elejna, ne želim da ti obećam više no... mislim, nismo zaručeni. Ne kažem da bi trebalo da budemo. Samo što... ti mi jesi draga, Elejna. I više no draga. Samo, ne želim da misliš kako ja...“

Tada je već morala da se nasmeje njegovoj zbunjenoj iskrenosti. „Ne znam kako te stvari idu u Dvema Rekama, ali u Kaemlinu ne moraš da čekaš dok ne budeš zaručen da bi poljubio devojku. Niti to znači da posle toga morate da se zaručite. Ali možda ne znaš kako...“ A onda je njegove ruke skoro grubo obgrliše, a usne mu se spustiše na njene. Zavrte joj se u glavi, a prsti joj se zgrčiše u papučicama. Nešto kasnije – nije bila sigurna koliko je vremena prošlo – ona shvati da se pribila uz njegove grudi, dok su joj kolena klecala i dok se borila za vazduh.