„Loijale!", viknu Rand, uskobeljavši se na noge. On i Perin istovremeno stigoše do Ogijera. Osmeh na Loijalovim širokim ustima samo što nije podelio njegovo ogromno lice na pola, ali njegov dugački kaput, koji se širio iznad čizama do kolena podvinutih sara, još je po sebi imao prašinu s puta. Veliki džepovi isto tako su se izbočili od nečeg četvrtastog – Loijal se nikada nije odvajao od knjiga. „Jesi li dobro, Loijale?“
„Deluješ umorno", reče Perin, vodeći Ogijera prema vodoskoku. „Sedi na stepenike.“
Loijal dopusti da ga vode, ali duge obešene obrve su se dizale, a ćubaste uši treperile od začudenosti dok je pogledom prelazio od jednog do drugog. Kada je seo, bio je visok koliko i Perin, koji je stajao. „Dobro? Umoran?“ Glas mu je tutnjio poput odrona zemlje. „Naravno da sam dobro. A ako sam umoran, to je zato što sam pešačio izdaleka. Moram vam reći da je dobar osećaj vratiti se na sopstvene noge. Uvek znaš kuda će te sopstvene noge odvesti, ali sa konjem to nikada nije sigurno. U svakom slučaju, moje su noge brže.“ On se iznenada gromko nasmeja. „Duguješ mi zlatnu krunu, Perine. Ti i tvojih deset dana. Kladiću se u još jednu krunu da nisi stigao pre više od pet dana.“
„Dobićeš svoju krunu", nasmeja se Perin. Postrance se obraćajući Randu, zbog čega Loijalu uši uvređeno zatreperiše, dodade: „Gaul ga je pokvario. Sada se kocka, a kladi se na konjskim trkama čak i kad jedva razlikuje jednog konja od drugog.“
Rand se osmehnu. Loijal je uvek sumnjičavo odmeravao konje, što i nije čudno kad su mu noge duže od njihovih. „Jesi li siguran da si dobro, Loijale?“
„Jesi li pronašao taj napušteni steding?", upita Perin preko svog čibuka.
„Jesi li ostao dovoljno dugo?“
„O čemu to vas dvojica pričate?“ Loijalovo nesigurno mrštenje spustilo mu je krajeve obrva na obraze. „Samo sam želeo da ponovo vidim steding, da ga osetim. Spreman sam za narednih deset godina.“
„Tvoja majka ne kaže tako", ozbiljno primeti Rand.
Loijal je bio na nogama pre nego što je Rand završio, divlje se okrećući na sve strane, povijenih drhtavih ušiju. „Moja majka? Ovde? Ona je ovde?“
„Ne, nije", reče Perin, a Loijalu uši klonuše od olakšanja. „Izgleda da je ona u Dvema Rekama. Ili je bar bila tamo pre mesec dana. Rand je upotrebio neki svoj način skakutanja uokolo da odvede nju i starešinu Hamana – šta se desilo?“
Na pola puta da ponovo sedne, Loijal se zaledi, savijenih kolena, kada je pomenuto ime starešine Hamana. Sklopljenih očiju, on se vrlo polako spusti do kraja. „Starešina Haman", mrmljao je, brišući lice šakom debelih prstiju. „Starešina Haman i moja majka.“ On začkilji ka Perinu. Onda ka Randu. Niskim i preterano nezainteresovanim glasom, on upita: „Je li s njima bio još neko?“ Pa, bilo je to nisko za Ogijera; kao džinovski bumbar koji zuji u velikom bokalu.
„Mlada Ogijerka po imenu Erit“, reče mu Rand. „Ti...“ Samo dotle je stigao.
Uz jauk, Loijal ponovo skoči na noge. Posluga proturi glave na vrata i prozore da vide kakva je to buka, a onda ponovo nestadoše kada ugledaše Randa. Loijal se ushoda tamo-ovamo, ušiju i obrva toliko oklembešenih da je izgledalo kao da se topi. „Žena“, mumlao je. „To ne može da znači ništa drugo, ne sa majkom i starešinom Hamanom. Žena. Premlad sam da bih se ženio!“ Rand brzo rukom pokri osmeh; Loijal je možda i bio mlad za jednog Ogijera, ali u ovom slučaju to je značilo preko devedeset godina. „Odvući će me nazad u steding Šangtai. Znam da me neće pustiti da putujem s vama, a ja još nemam dovoljno beležaka za svoju knjigu. O, samo se ti smeškaj, Perine. Faila radi sve što joj kažeš.“ Perin se zagrcnu na lulu, hropćući sve dok ga Rand ne udari po leđima. „Sa nama je drugačije", nastavio je Loijal. „Smatra se veoma nepristojnim ne uraditi ono što ti žena kaže. Veoma nepristojno, znam da će me naterati da se skrasim uz nešto čvrsto i cenjeno, kao što je pevanje drveću ili...“ Odjednom, on se namršti i prestade da šetka. „Reče li ti to Erit?“ Rand klimnu glavom; Perin je činilo se, konačno došao do daha, ali se upiljio u Loijala s nekom vrstom zlurade veselosti. „Erit, kći Ive kćeri Alarine?“ Rand ponovo klimnu glavom, a Loijal se stropošta nazad na svoje mesto u hladu fontane. „Pa ja nju poznajem. Ti je se sećaš, Rande. Sreli smo je u stedingu Tsofu.“
„To sam ja tebi pokušavao da kažem", strpljivo reče Rand. Ali kao da se i sam zabavljao. „To je ona što je rekla da si zgodan. A dala ti je i cvet, koliko se sećam.“
