„Moći popraviti vreme bio bi čudesan blagoslov", polako izusti Tilin, „ali četvrt koju opisujete zvuči kao Rahad, sa druge strane reke. Čak i gradska straža tamo pazi kako korača. Oprostite mi – znam da ste Aes Sedai – ali u Rahadu možete završiti sa nožem u leđima pre nego što trepnete. Ako je odeća otmena, koriste vrlo uzano sečivo, tako da nema mnogo krvi. Možda bi trebalo da ostavite potragu Vandeni i Adeleas. Mislim da su ipak imale nešto više godina od vas da se upoznaju sa takvim mestima.“
„Rekle su vam o činiji?", smrknuto upita Ninaeva, a kraljica samo odmahnu glavom.
„Samo da su došle u potragu za nečim. Aes Sedai nikada ne kažu ni reč više od onoga što su primorane.“ Ponovo blesnu taj nenadani osmeh; delovala je prilično veselo, iako su joj se od njega ožiljci pokazivali kao tanke linije preko obraza. „Bar nisu, do vas dve. Neka vas godine previše ne promene. Često poželim da se Savandra nije vratila u Kulu; sa njome sam mogla ovako da razgovaram.“ Ustala je i mahnula im rukom da ostanu da sede, pa je odlelujala preko prostorije da bi batom od slonovače udarila u srebrni gong; maleni valjak pravio je priličnu buku. „Naručiču hladan čaj od nane, pa ćemo razgovarati. Reći ćete mi kako mogu da pomognem – ako pošaljem vojnike u Rahad, ponovo ćemo imati Vinsku pobunu – a možda ćete čak moći i da mi objasnite zašto je luka puna brodova Morskog naroda koji niti pristaju niti trguju...“
Mnogo je vremena prošlo uz čaj i priču, uglavnom o opasnostima u Rahadu i šta sve Tilin ne može da uradi, a stigao je i Beslan, lepo vaspitan mladić koji se poklonio sa mnogo poštovanja i zurio u njih svojim prelepim crnim očima, koje se ispuniše olakšanjem kada mu je majka rekla da može da ode. On sasvim sigurno nije sumnjao da su one Aes Sedai. Međutim, konačno su njih dve pronalazile put nazad, do svojih odaja, kroz jarko obojene hodnike.
„Znači, nameravaju da preuzmu i potragu", gunđala je Ninaeva, gledajući levo i desno da se uveri kako niko od livrejisane posluge nije dovoljno blizu da bi je čuo. Tilin je prebrzo znala previše o njima. A koliko god da se smeškala, uznemiravale su je Aes Sedai u Salidaru. „Elejna, misliš li da je bilo mudro ispričati joj sve? Može joj naspeti da je najbolji način da njen mali nasledi presto ako nas pusti da nađemo činiju a onda nas proda Teslini.“ Donekle se sećala Tesline; Crvena, neprijatna žena.
„Znam kako se moja majka osećala zbog Aes Sedai koje su putovale po Andoru nikada joj ne govoreći šta čine. Znam kako bih se ja osećala. Osim toga, konačno sam se setila šta sam učila o izrazu naslonite se na nož’ i ostalom. Jedini način da uvrediš nekoga ko ti to kaže jeste da lažeš.“ Elejna malo podiže bradu. „A što se tiče Vandene i Adeleas, one samo misle da su to preuzele. Možda je taj Rahad opasan, ali nekako ne mogu da zamislim da je imalo gori od Tančika, a ovde nema Crnog ađaha o kome moramo da se brinemo. Kladim se da ćemo za deset dana imati činiju, ja ću znati zašto Metov ter’angreal čini ono što ne bi trebalo da može i bićemo na putu da se pridružimo Egveni, dok će on pozdravljati s pesnicom na čelu brzo kao i gospar Vanin, a Vandena i Adeleas ostaće zaglavljene sa Merililom
Ninaeva nije mogla da se uzdrži – glasno se nasmejala. Mršavi sluga koji je pomerao ogromnu vazu od zlatnog porcelana upilji se u nju, a ona mu isplazi jezik. On zamalo ne ispusti vazu. „Neću da prihvatam opkladu, osim u vezi s Metom. Imaš deset dana.“
Rand je zadovoljno pućkao na lulu – sedeči u potkošulji, leđima naslonjen na jedan od vitkih belih stubova koji su okruživali malo ovalno dvorište – i gledao vodu kako prska u mermernoj fontani, svetlucajući na suncu poput dragulja. Jutro je ovaj deo dvorišta još uvek držalo u prijatnom hladu. Čak je i Lijus Terin bio miran. „Jesi li siguran da nećeš razmotriti Tir?“
Naslonjen na drugi stub, takođe bez kaputa, Perin ispusti dva koluta od dima pre nego što odloži svoju lulu, prilično živopisnu stvarčicu ukrašenu vučjim glavama. „A šta ćemo sa onim što je Min videla?“
Randov pokušaj da napravi kolut krenu naopako zbog kiselog gunđanja i izađe samo običan pramičak dima. Min nije imala pravo da priča o tome tamo gde je Perin mogao da je čuje. „Zar ti stvarno želiš da budeš vezan za moj pojas, Perine?“
„Ono što ja želim uopšte se ne računa još otkad smo sreli Moirainu, tamo, u Emondovom Polju", suvo reče Perin. Uzdahnuo je. „Ti si ono što jesi, Rande. Ako ti padneš, sve će propasti.“ On se iznenada nagnu, mršteći se ka širokom ulazu iza stubova sa njihove leve strane.
Dug trenutak kasnije; Rand začu korake iz tog pravca, suviše teške da bi bili ljudski. Široka prilika koja se sagla da prođe kroz ulaz i ušetala u dvorište bila je gotovo dva puta viša od služavke koja je gotovo trčala da održi korak sa Ogijerovim dugačkim nogama.
