Ninaeva uzvrati najbolje što je mogla. Talasi sjajne crne kose, sede na slepoočnicama, padali su duboko preko Tilininih ramena, uokvirujući lepuškasto lice s pokojom borom. Iznenađujuće, žena je imala dva ožiljka na obrazima, tanka i tako stara da su gotovo nestali. Naravno, imala je jedan od onih zakrivljenih noževa zataknutih u pojas od žeženog zlata, balčaka i korica optočenih draguljima. Ninaeva je bila sigurna kako je tu zbog pokazivanja. Tilinina plava svilena haljina sasvim sigurno je bila nešto u čemu se ne može boriti u dvoboju, sa slapovima snežnobele čipke koji su joj gotovo sakrivali prste ako bi spustila ruke, i sa slojevima zelenobelih svilenih podsuknji i šlepom gotovo stopu dugačkim. Gornji deo, oivičen istom čipkom, bio je toliko pripijen da Ninaeva nije mogla da se odluči da li je neudobnije sedeti ili stajati u njemu. Žena je oko dugog vrata imala filigransku ogrlicu od zlata, što je dodavalo još čipkastih šara, a na ogrlici je, balčakom nadole, visio venčani nož u belim koricama, i dosezao sve do ruba ovalnog izreza koji se još kako mogao nazvati dubokim.
„Vas dve mora da ste Elejna i Ninaeva.“ Tilin uze stolicu izrezbarenu da podseća na bambus, iako pozlaćenu, i pažljivo namesti suknje ne skidajući pogled sa njih. Glas joj je bio dubok, melodičan i zapovednički. „Koliko sam shvatila, postoji i treća, Avijenda?“
Ninaeva i Elejna se zgledaše. Nije bilo ponude da i one sednu, čak ni nagoveštaja pogleda prema stolici. „Ona nije Aes Sedai", mirno započe Elejna.
Tilin je prekide pre nego što je išta više uspela da kaže. „A vas dve jeste? Ti nisi videla više od osamnaest zima, Elejna. A ti, Ninaeva, što piljiš u mene kao mačka s repom u procepu, koliko si ih ti videla? Dvadeset i jednu? Dvadeset i dve? Možda dvadeset i tri? Probodene mi džigerice! Posetila sam Tar Valon, jednom, i Belu kulu. Sumnjam da je ijedna žena vaših godina ikada nosila prsten na desnoj ruci.“
„Dvadeset i šest!", odreza Ninaeva. Pošto je dobar deo Ženskog kruga, tamo, u Emondovom Polju, smatrao kako je premlada da bi bila Mudrost, njoj je postala navika da se busa svakim imendanom kojim je mogla. „Imam dvadeset i šest i Aes Sedai sam iz Žutoga ađaha.“ Još je uvek osećala ponos kada bi to izgovorila. „Misliš li da bi nas Merilila ili Vandena pustile da iz šale nosimo ovo prstenje? Mnogo toga se promenilo, Tilin. Amirlin Tron, Egvena al’Ver, nije ništa starija od Elejne.“
„Je li?“, reče Tilin ravnim glasom. „To mi nije rečeno. Kada je Aes Sedai koja me je savetovala od kada sam sela na presto, kao i moga oca pre mene, iznenada otišla za Kulu bez objašnjenja, onda sam saznala kako su govorkanja o rascepu Kule tačna; kada Zmajuzakleti kao da iskaču iz zemlje’ kada je izabrana Amirlin koja će se suprotstaviti Elaidi, a vojska je prikupljena pod jednim od velikih zapovednika, unutar Altare, pre nego što sam i čula o tome – kada se sve to dogodilo, ne možete očekivati da budem oduševljena.“
Ninaeva se ponadala da ne izgleda onako mučno kao što se osećala. Zašto ne nauči da povremeno obuzda svoj jezik? Odjednom shvati kako više ne može da oseti Istinski Izvor; bes i postiđenost nisu se slagali. Možda je tako i bolje. Kada bi mogla da usmerava, možda bi napravila od sebe još veću budalu.
Elejna uskoči bez oklevanja da zagladi stvari. „Znam da si čula ovo i ranije", reče ona Tilin, „ali dopusti mi da dodam sopstveno izvinjenje onom koje su ti uputile Merilila i ostale. Prikupljanje vojske unutar tvojih granica bez tvoje dozvole nije bilo namerno. Sve što mogu da ti ponudim kao utehu jeste činjenica da su se događaji odvijali veoma brzo, a mi u Salidaru našle smo se usred njih, iako to nije opravdanje. Kunem ti se, nikakve loše namere nisu postojale prema Altari, niti uvreda Prestolu vetrova. Čak i sada, dok razgovaramo, Garet Brin vodi tu vojsku ka severu, napuštajući Altaru.“
Tilin je piljila u nju, netremice. „Nisam čula nijednu reč izvinjenja do ovih tvojih. Ali svaki vladar Altare mora da nauči kako da proguta uvrede bez soli.“ Duboko udahnuvši, ona mahnu rukom dok joj je čipka lepršala: „Sedite, sedite. Sedite obe. Naslonite se na svoje noževe i pustite jezike na slobodu.“ Njen iznenadni osmeh bio je gotovo nalik keženju. „Ne znam kako to kažu u Andoru, opustite se i pričajte kako god želite.“
Ninaevi je bilo drago što su se Elejnine plave oči raširile od iznenađenja, jer je ona sama glasno zasoptala. Za ovu ženu Merilila tvrdi da zahteva obrede isklesane u uglačanom mermeru? Ninaeva rado uze stolicu. Razmišljajući o svim prikrivenim morskim strujama u Salidaru, pitala se pokušava li Tilin da... šta? Sve češće očekuje da će svako ko joj nije prisan prijatelj pokušati da je iskoristi. Elejna je sedela na samoj ivici svoje stolice, ukočena.
„Rekla sam ono što i mislim", ustrajavala je Tilin. „Šta god da kažete, neću čuti nikakvu uvredu.“ Po načinu na koji su njeni prsti poigravali na ukrašenom balčaku za njenim pojasom, tišina je mogla da se protumači tako.
