Mogedijen oseti ledene trnce kako joj se zarivaju u kosu. Nije bila istraživač ni stvaralac, ali poznavala je tu reč. Nije joj čak ni palo na pamet da upita odakle je poznata mladiću iz sadašnjeg vremena. Ponekad su se pojavljivali mehurovi u Šari, mada bi neko poput Mesane rekao da je to suviše jednostavno objašnjenje. U vekule se moglo ući, ako ste znali kako, i njima se moglo rukovati kao i ostatkom sveta istraživači su često vršili sjajne oglede u vekulama, maglovito se sećala kako je čula o tome ali one su stvarno bile van Šare, a ponekad su mogle da se sasvim zatvore ili da otplutaju u potpuno drugom pravcu. Čak ni Mesana nije mogla da kaže šta se događalo sem da je sve što se tada nalazilo u njima potpuno nestajalo.
„Koliko dugo?“ Bila je iznenađena da joj je glas tako smiren. Okrenula se ka mladiću koji je sedeo tamo pokazujući joj svoje bele zube. „Rekoh, koliko dugo? Ili ne znaš?“
„Video sam da si stigla...“ on zastade, podigavši srebrni pehar sa stočića pored svoje naslonjače, očima joj se smeškajući preko ivice dok je ispijao „... u noći pre prošle.“
Nije mogla da sakrije uzdah olakšanja. Jedini razlog zbog kojeg bi bilo ko želeo da uđe u vekulu bio je što je tamo vreme prolazilo drugačije, ponekad sporije, ponekad brže. Ponekad mnogo brže. Ne bi se stvarno iznenadila ni kad bi saznala da ju je Veliki gospodar zbilja zatočio na stotinu godina, ili hiljadu, da se ponovo pojavi na svetu koji je već njegov, da se probija hraneći se među mrcinama dok ostali Izabrani stoje na vrhovima. Ona je još uvek bila jedna od izabranih, u svom umu barem. Dok joj sam Veliki gospodar ne kaže kako to više nije. Nije nikada čula ni za koga ko bi bio oslobođen kada je umoklopka postavljena, ali pronaći će ona način. Uvek je postojao način za one koji su bili obazrivi, dok su padali oni što obazrivost nazivahu kukavičlukom. Ona je lično odvukla nekolicinu od te takozvane hrabre vrste u Šajol Gul, da budu opremljeni kur’suvrom.
Odjednom, sinu joj kako ovaj čova zna premnogo za običnog Prijatelja Mraka, pogotovo nekog ko je nedavno prešao dvadesetu. Bio je prebacio jednu nogu preko doručja naslonjače, drsko se zavalivši pred njenim pogledom. Grendal bi ga možda pokupila, ako je imao ikakav moćni položaj; samo je prejaka brada činila da ne bude dovoljno lepuškast. Činilo joj se da nikada nije videla tako plave oči. Sa njegovom drskošću njoj u lice i svežom uspomenom na sve ono što je morala da otrpi u rukama Šajdara Harana, sa Izvorom koji ju je dozivao i odsustvom Mirdraala, razmatrala je da oštro nauči pameti ovog mladog Prijatelja Mraka. Činjenica da joj je odeća bila tako sumorna imala je svoj uticaj; ona lično slabo se osećala na miris koji je bio u vodi za pranje, ali ni na koji način nije mogla da očisti grubu vunenu haljinu u kojoj je pobegla od Egvene al’Ver, s procepima od njenog putovanja dole, u Jamu. Obazrivost prevlada ova odaja mora da je blizu Šajol Gula ali jedva.
„Kako se zoveš?“, zahtevala je da zna. „Imaš li ti predstavu sa kime razgovaraš?"
„Da, imam, Mogedijen. Možeš me zvati Moridin.“
Mogedijen zasopta. Ne zbog imena; svaka budala mogla je sebe da nazove Smrt. Ali majušna crna ljuspica, jedva dovoljno velika da bi bila vidljiva, prelebdela je pravo preko jednog od tih plavih očiju, a potom i preko drugog u pravoj liniji. Ovaj Moridin zahvatao je iz Prave moći i to više no jednom. Mnogo više. Znala je da su neki od muškaraca koji su mogli da usmeravaju preživeli u ovom vremenu, izuzimajući al’Tora ovaj momak bio je po visini blizu al’Tora ali nije očekivala da Veliki gospodar ijednom dodeli ovu posebnu čast. Čast sa začkoljicom, kao što je bilo ko od Izabranih znao. Dugoročno, Prava moć izazivala je mnogo veću zavisnost nego Jedna moć: jaka volja mogla je da se odupre čežnji da povuče više saidara ili saidina, ali ona lično nije verovala da postoji tako jaka volja koja bi mogla da odoli Pravoj moći, ne kada se
„Podareno ti je odličje veće nego što znaš“, rekla mu je. Kao da je njena prljava haljina najbolji
Na njeno zaprepašćenje, on se nasmejao. „Pogrešno si shvatila, Mogedijen. Služićeš Velikom gospodaru, ali ne baš na potpuno isti način kao nekada. Vreme za igranje tvojih sopstvenih igara prošlo je. Da nisi, sasvim slučajno, uspela da napraviš i ponešto dobro, dosad bi bila mrtva.“
