Samo ih je nekoliko ostalo koji su to mogli da čuju. Kada je postalo jasno da je upotrebljena Jedna moć a ljudi koji su skakutali uokolo i urlali bez vidljivog razloga bili su dovoljno jasna naznaka za većinu požurili su nekud drugde. Dugonosa žena pribrala se i stvarno uskočila na zadnji deo crvene kočije, čvrsto se držeći dok je kočijaš u tamnom prsniku šibao konje kroz gomilu, a prolaznici su odskakali u stranu. Cak se i secikesa odšunjao što je brže mogao.
Ninaeva ne bi ništa više brinula ni da se zemlja otvorila i progutala sve njih. Dok su joj se grudi nadimale, ona izatka tanke tokove Vazduha i Vode, Zemlje, Vatre i Duha, izmešane i slivene, pa njima pređe kroz Elejnu. Bilo je to jednostavno tkanje, nikakav napor i pored sopstvene blage vrtoglavice, a njegov učinak je bio da je ponovo počela da diše. Oteklina nije bila opasna; kosti Elejnine lobanje nisu bile polomljene. Uobičajeno, ona bi preusmerila te iste tokove u mnogo isprepletanije tkanje, Lečenje koje je ona sama otkrila. Međutim, tog trenutka bila je sposobna samo za jednostavnija tkanja. Koristeći samo Duh, Vazduh i Vodu, ona izatka Lečenje koje su Žute koristile od pamtiveka.
Odjednom, Elejna širom otvori oči pa uz soptanje, koje kao da je izvuklo sav vazduh iz nje, poče da se grči poput pastrmke u mreži, udarajući potpeticama o pločnik. To je trajalo samo za trenutak, naravno, ali tokom tog trenutka oteklina se skupila i nestala.
Ninaeva joj je pomagala da ustane kad se pojavila ženska ruka koja je držala tučanu kupu punu vode. „Čak i Aes Sedai mogu da ožedne nakon nečeg ovakvog“, govorila je krojačica.
Elejna posegnu za njom, ali Ninaeva joj brzo spusti prste na zglob. „Ne, hvala.“ Žena slegnu ramenima, a kada se okrenula da pođe, Ninaeva drugačijim glasom reče; „Hvala vam“. Izgleda da je to bilo lakše za izgovaranje što se više ponavljalo; nije bila sigurna da li joj se to dopada.
More čipke zatalasalo se kad je krojačica ponovo slegnula ramenima. „}a pravim haljine za svakoga. Mogla bih bolje da vam uskladim boje nego što su te.“ Ona potom nestade u svojoj radnji. Ninaeva se namršti za njom.
„Šta se dogodilo?“, zahtevala je da zna Elejna. „Zbog čega mi nisi dopustila da uzmem piće. Žedna sam i gladna.“
Poslednji put se mršteći ka krojačici, Ninaeva se saže i podiže strelu.
Drugoj ženi ništa nije trebalo objašnjavati. Saidar smesta zasija oko nje. „Teslina i Džolina?“
Ninaeva odmahnu glavom; lagana slabost kao da je bledela. Nije mislila da bi one dve spale na ovo. Nije tako mislila. „A šta je s Riejnom?“, tiho upita ona. Krojačica se vratila u svoja vrata, još uvek puna nade. „Možda hoće da se postara da sigurno odemo. Ili, još gore, to može da bude i Gejrnija."
To je bilo jednako sablasno koliko i Teslina i Džolina a dva puta više ju je razdraživalo.
Elejna je nekako uspevala da izgleda lepo i dok se mrštila. „Ko god da je, sredićemo ih, videćeš.“ Mrštenje prestade. „Ninaeva, ako Kružok ne zna gde se Zdela nalazi, mi je možemo pronaći, ali...“ Grickala je usnu, oklevajući. „Ja znam samo jedan način da budemo sigurne."
Ninaeva polako klimnu glavom, iako bi radije pristala da pojede šaku blata. Današnji dan je delovao tako svetlo neko vreme, ali onda se sve skovitlalo u tamu, od Riejne do... O, Svetlosti, koliko još pre nego što bude dobila svoje sede vlasi?
„Ne plači, Ninaeva. Met ne može biti baš toliko loš. Pronaći će je on za nas kroz nekoliko dana, znam to.“
Ninaeva je samo plakala još jače.
Mogedijen nije želela da ponovo sanja taj san, ali želja da se probudi, želja da vrišti, nije joj koristila. San ju je držao čvršće nego bilo kakvi okovi. Početak prolete brzo, kao ovlašna izmaglica. Nema milosti; moraće ponovo da proživi ostatak mnogo ranije.
