Faila odstupi od njega tako glatko, tako državnički, da niko ne bi mogao ni da pretpostavi o čemu je govorila prethodnog trenutka. Ili šta je nameravala da kaže. Ali obrazi su joj bili vrlo zažareni i vreli. „Baš lepo od tebe, moj gospodaru Zmaju“, reče mu hladno, „da upadnete tako neočekivano. Izvinjavam se što nisam čula kad ste kucali.“ Možda crvenilo nije bilo samo od postiđenosti, nego i od ljutnje.
Sad je bio Randov red da pocrveni i prođe rukom kroz kosu. „Berelajn nije u palati. Od svega što je mogla, našla je danas da provede noć na brodu Morskog naroda ukotvljenom na reci. Anura mi nije rekla dok nismo skoro stigli do Berelajninih odaja.“
Perin se naprezao da se ne trza. Zašto mora da ponavlja ime te žene? „Hteo si da razgovaraš sa mnom o nečemu drugom, Rande?“ Nadao se da nije to previše naglasio, a opet se nadao da je Rand shvatio. Nije gledao u Failu, ali oprezno je njušio vazduh. Nema ljubomore, još uvek. Ali ima mnogo ljutnje.
Rand je za trenutak piljio u njega, u stvari kroz njega. Slušao je nešto drugo. Perin prekrsti ruke da se ne vidi kako se tresu.
„Moram da znam“, konačno progovori Rand, „da li još uvek odbijaš da vodiš vojsku protiv Ilijana? Moram sada da znam.“
„Ja nisam vojni zapovednik“, isprekidano reče Perin. U Ilijanu će biti bitaka. Pred oči mu iskrsnuše slike. Ljudi svuda oko njega, a u njegovim rukama sekira koja se se vrti i proseca mu prolaz. Uvek još ljudi, bez obzira koliko ih poseče, u beskrajnim nizovima. A seme mu se njiše u srcu. Nije mogao ponovo da se suoči s time. Neće. „Osim toga, mislio sam da moram biti blizu tebe.“ Tako je Min rekla, u jednom od svojih čitanja. Perin dva puta mora da bude pored njega ili će Rand otići u propast. Jedanput su bili Dumajski kladenci, možda, ali još jedno je tek nailazilo.
„Svi moramo da rizikujemo.“ Randov glas je bio vrlo tih. I oštar. Min ponovo proviri kroz dovratak. Izgledala je kao da hoće da mu priđe, ali posle jednog pogleda na Failu, ostade napolju.
„Rande, Aes Sedai...“ Mudar čovek bi ovo preskočio, verovatno. Međutim, on nikada nije tvrdio da je posebno pametan. „Mudre su spremne da ili žive oderu, ili nešto takvo. Ne možeš da dopustiš da budu povređene, Rande.“ U hodniku, Sulin se okrenula da ga posmatra kroz dovratak.
Čovek, koga je mislio da poznaje, hrapavo se nasmeja. „Svi moramo da rizikujemo“, ponovi.
„Neću dozvoliti da budu povređene, Rande.“
Hladne plave oči sretoše njegove.
„Neću“, mirno mu odgovori Perin. Nije ni trepnuo. „One su zarobljenice i nisu nam pretnja. One su žene.“
„One su Aes Sedai.“ Randov glas tohko je nalikovao Aramovom, tamo, kod Dumajskih kladenaca, da je Perin skoro ostao bez daha.
„Rande...“
„Radim ono što moram, Perine.“ Na tren je to bio stari Rand, kome se nije dopadalo ono što se dešavalo. Na tren je izgledao nasmrt umoran. Samo na tren. A onda se ponovo vratio novi Rand, dovoljno tvrd da obeleži čelik.
„Neću povrediti nijednu Aes Sedai koja to ne zaslužuje, Perine. Više ne mogu da ti obećam. Pošto ne želiš vojsku, upotrebiću te na drugom mestu. I bolje je tako. Voleo bih da te mogu ostaviti da se odmaraš duže od dva-tri dana, ali ne mogu. Nema vremena. Vremena nema, a mi moramo da radimo ono što moramo. Izvinite što sam vas prekinuo.“ Držeći jednu ruku na balčaku, drugom proprati naklon. „Faila.“
Perin pokuša da ga uhvati za ruku, ali pre nego što je uspeo da se pomeri, Rand je već izlazio iz sobe zatvarajući vrata za sobom. Izgleda da Rand više nije bio Rand. Nekoliko dana? Gde, pod Svetlošću, Rand misli da ga pošalje, ako ne vojsci koja se okupljala na ravnicama Mareda?
„Mužu moj“, Faila je teško disala, „ti imaš hrabrosti za trojicu, ali razuma koliko i dete koje uči da hoda. Zašto je to tako kod muškaraca – kada im nabuja hrabrost, opadne im razum?“
Perin progunđa nešto nerazumljivo. Uzdržavao se da ne pomene žene koje pokušavaju da uhode one koji su počinili ubistva, a uz to su skoro sigurni da one pokušavaju da ih uhode. Žene uvek pričaju kako su one razumnije u poređenju s muškarcima, ali on je lično video vrlo malo od toga.
„Pa, možda i ne želim da odgovoriš na to, čak i ako znaš.“ Protegnuvši se, s rukama iznad glave, grleno se nasmejala. „Osim toga, ne želim da kvarim raspoloženje. Osećam se napaljeno kao seljanka u vreme... Zašto se smeješ? Prekini da mi se smeješ, Perine t’Bašere Ajbara! Kažem ti da prekineš, ti neotesani vole! Ako ne...“
Postojao je samo jedan način da se ovo prekine – da je poljubi. U njenim rukama zaboravljao je Randa i Aes Sedai i bitke. Gde je Faila, tu je dom.
Rand je osećao Zmajevo žezlo u šaci, jasno osećao sve linije izgraviranih zmajeva na svome čapljom žigosanom dlanu, kao da je prstima prelazio po njima, a opet, izgledalo mu je kao da je to tuđa ruka. Da mu je odseku, osetio bi bol – i nastavio dalje. Bio bi to tuđi bol.
