Oluja na obzorju полностью

Ona se jedva suzdrža da ne klone i da se ne zavali u naslonjaču. Svedosti, što mrzi da sluša o Randovom ludilu. Nadala se da će se, kad bude očistio saidin, rešiti sumanutosti koju je izazivala opačina. „On?“, upita, primoravajući sebe da govori staloženo. „Glas... Lijusa Terina?“

On se okrenu, a oblačno noćno nebo koje se videlo kroz prozor uokviri mu lice, tako da je nestalna svetlost svetiljke njegove crte mahom ostavila u senci.

„Rande", reče mu ona, sklanjajući knjigu i prilazeći mu pored prozora. „S nekim moraš da pričaš. Ne možeš sve to držati u sebi."

„Moram da budem snažan."

Ona ga povuče za ruku i okrenu ga prema sebi. „To što me guraš u stranu znači da si snažan?"

„Ja te ne..."

„Da, guraš me u stranu. Nešto se dešava iza tih tvojih aijelskih očiju, Rande. Zar misliš da ću prestati da te volim zbog onoga što ti čuješ?"

„Bićeš prestravljena."

„O", kaza ona i prekrsti ruke. „Dakle, ja sam nejak cvetak, je li?"

On otvori usta, boreći se da nađe reči, kao što je nekada činio. Nekada kada je bio samo čobanin koji je pošao u pustolovinu. „Min, ja znam da si ti snažna. Znam da znaš.“

„Onda veruj u mene da sam dovoljno snažna da podnesem ono što je u tebi“, odvrati mu ona. „Ne možemo se pretvarati kako se ništa ne dešava.“ Ona natera sebe da ode još dalje. „Opačina je na tebi ostavila beleg. Znam da jeste. Ali ako to ne možeš da podeliš sa mnom - s kime možeš?“

On prođe prstima kroz kosu, pa se okrenu i zakorača napred-nazad. „Sve nek je spaljeno, Min! Ako moji neprijatelji znaju moje slabosti - iskoristiće ih. Osećam se kao da sam slep. Trčim u mraku po nepoznatoj stazi. Ne znam ima li ponora na putu ili se čitava prokletinja završava liticom!"

Ona ga uhvati za ruku dok je prolazio pored nje i zaustavi ga. „Ispričaj mi.“

„Mislićeš da sam lud.“

Ona frknu. „Ja već mislim da si vunoglava budala. Može li biti mnogo gore od toga?"

On je pogleda, a malčice napetosti mu iščile s lica. Sede na ivicu kreveta, pa tiho uzdahnu. Ali to jeste napredak.

„Semirhag je u pravu", reče joj Rand. „Ja čujem... neke stvari. Čujem glas. Glas Lijusa Terina - Zmaja. On mi se obraća i odgovara na svet oko mene. Ponekad pokušava da mi preotme saidin. A... ponekad i uspeva. On je divlji, Min. Lud. Ali stvari koje može da uradi s Jednom moći jednostavno su zapanjujuće."

Zagleda se u daljinu. Min se naježi. Svetlosti! On dozvoljava glasu u svojoj glavi da upravlja Jednom moći? Šta to znači? Da on prepušta vlast onom ludom delu svog mozga?

On odmahnu glavom. „Semirhag tvrdi da je to samo ludilo, da me um vara, ali Lijus Terin zna nešto - stvari koje ja ne znam. Stvari u vezi sa istorijom, stvari s Jednom moći. Ti si imala predviđanje mene, gde si videla dva čoveka koji se stapaju u jednog. To znači da smo Lijus Terin i ja odvojeni! Dve osobe, Min. On je stvaran."

Ona mu priđe i sede pored njega. „Rande, on jeste ti. Ili si ti on. Opet izatkan u Šari. Ta sećanja i stvari koje možeš da uradiš ostaci su onoga ko si ranije bio."

„Ne“, odgovori Rand. „Min, on je lud - a ja nisam. Sem toga, on je pretrpeo neuspeh. Ja neću. Neću, Min. Neću povrediti one koje volim, kao što je on to učinio. A kada porazim Mračnoga, neću mu ostaviti mogućnost da se neko kratko vreme potom vrati i opet nas ugnjetava."

Tri hiljade godina je „kratko vreme“? Ona ga obgrli. „Je li bitno?“, upita ga. „Ako postoji neko drugi ili ako su to samo sećanja od ranije - to je korisno znanje."

„Da“, odgovori Rand, opet delujući rasejano. „Ali bojim se da koristim Jednu moć. Kada to činim, postoji opasnost da on ovlada njom. Njemu se ne može verovati. Nije mislio da je ubije, ali to ne menja činjenicu da je jeste ubio. Svetlosti... Ilijena...“

Dešava li se to sa svima njima? Da li svako pretpostavlja da je on zapravo razuman, a da taj neko drugi u njima čini užasne stvari?

„Rande, sada je gotovo s tim“, reče mu ona i snažno ga zagrli. „Šta god da je taj glas, neće bivati gori. Saidin je očišćen."

Rand joj ništa nije odgovorio, ali ipak se opustio. Sklopila je oči, uživajući u njegovoj toplini pored sebe, naročito pošto je ostavio otvoren prozor.

„Išamael je živ", kaza Rand.

Ona smesta otvori oči. „Šta?" Taman kad je počela da se oseća prijatno!

„Pohodio sam ga u Svetu snova", nastavi Rand. „I pre nego što me pitaš - ne, to nije bio običan košmar, niti ludilo. Bilo je to stvarno i ne mogu da ti objasnim otkud znam. Jednostavno ćeš morati da mi veruješ."

„Išamael", prošapta ona. „Ubio si ga!"

„Da“, odgovori Rand. „U Kamenu Tira. Vratio se - i to s novim licem i novim imenom, ali to je on. Trebalo je da shvatimo da će se to dogoditi; Mračni se neće tek tako odreći korisnih alatki. On može da pruži ruku i sa one strane groba."

„Kako onda da pobedimo? Ako se svi koje budemo ubili jednostavno vrate...."

„Kobna vatra", kaza Rand. „To će ih zanavek ubiti."

„Kecuejn je kazala..."