U trenutku kad je posada bacila vrengije na dok, Tom izađe na palubu, s kutijama za instrumente na leđima i zavežljajem u ruci. Iako je hramao, svejedno se došepurio do ograde, pomalo zabacujući plašt da bi raznobojne zakrpe treperile. Važno je frktao kroz duge bele brkove.
„Niko ne gleda, Tome“, reče Met. „Mislim da ne bi ni primetili zabavljača, izuzev ako ne drži hranu u rukama.“
Tom se zagleda ka dokovima. „Svetlosti! Čuo sam da ne valja, ali ovo nisam očekivao! Jadne budale. Polovina ih gladuje. Lako je moguće da će nas smeštaj noćas koštati jednu tvoju kesu. A hrana drugu, ako nameravaš da nastaviš onoliko da jedeš. Skoro mi se smučilo dok sam te gledao. Ako budeš tako jeo naočigled onih ljudi tamo, prosuće ti mozak.“
Met mu se samo nasmeši.
Dok je
„Dakle, ovde me napuštaš“, obrati se Malija Metu. Kapetanov osmeh nije bio najiskreniji. „Jesi li siguran da ti ne mogu još nekako pomoći? Duša mi gorela ako sam ikad video takvu rulju! Oni vojnici bi trebalo da raščiste dokove – mačevima, ako treba! – da bi pošteni trgovci mogli da posluju. Možda bi Sanor mogao da vam proseče put kroz ovaj šljam do vaše gostionice.“
Dok se na kapetanovom licu olakšanje još borilo s pometenošću, Met pokupi svoje stvari s palube i, služeći se bojnim štapom kao tojagom za šetnju, iskrca se s Tomom. Malija ih je pratio čak do kraja mostiča, sve vreme mrmljajući kako mu je žao što odlaze. Čas je zvučao iskreno, a čas lažljivo. Met je bio siguran da mu silno smeta što je izgubio priliku da dozna pojedinosti pakta između Andora i Tar Valona i dodvori se onom svom visokom lordu Samonu.
Dok su se Met i zabavljač gurali kroz gužvu, Tom promrmlja: „Znam da nije ni najmanje dopadljiv, ali zašto si ga stalno izazivao? Zar ti nije bilo dovoljno što si mu pojeo svu hranu koja bi mu trajala do Tira?“
„Već skoro dva dana ne jedem toliko.“ Na njegovo veliko olakšanje, jednog jutra glad je jednostavno nestala. Bilo je to kao da je poslednja stega Tar Valona spala. „Većinu sam bacao preko palube. Namučio sam se da niko ne primeti.“ Među svim tim upalim licima, od kojih mnoga behu dečja, više nije delovalo tako smešno. „Malija je zaslužio izazivanje. Šta je s onim brodom juče? Onaj što se nasukao na nekakav nanos ili nešto. Mogao je da stane i pomogne, ali vikali oni ili ne vikali – nije hteo ni da se primakne.“ Ispred njih je jedna žena duge tamne kose, koja bi bila Veoma lepa samo da nije delovala tako umorno, zagledala u lice svakom muškarcu koji bi kraj nje prošao, kao da nekoga traži. Dečak tek malo viši od njenog struka i dve manje devojčice držali su se za nju i plakali. „Toliko priče o rečnim razbojnicima i zamkama. Meni ono nije ličilo na zamku.“
Tom zaobiđe jedne taljige visokih točkova – drveni kavez sa dva praseta bio je privezan povrh gomile stvari pokrivene platnom – i skoro se saplete o sanke koje su vukli jedan čovek i žena. „A ti se pretrže od pomaganja ljudima, je li? Čudno kako mi to promače.“
„Pomoči ću svakome ko može da plati“, odlučno odvrati Met. „Samo budale u pričama rade za džabe. “
Dve devojčice jecale su majci u suknju, dok se dečak borio sa suzama. Ženine duboko upale oči na trenutak pogledaše Meta, proučavajući mu lice, pre no što odlutaše dalje. Izgledalo je kao da i ona želi da zaplače, samo kad bi mogla. On odjednom zagrabi u džep pun novčića, ni ne gledajući kakvi su, i gurnu joj ih u šaku. Ona se iznenađeno trže i zbunjeno pogleda zlato i srebro, ali se brzo nasmeši i otvori usta, dok su joj suze zahvalnice punile oči.
„Kupi im nešto da pojedu“, žurno reče on i odbrza dalje pre no što ona stiže da progovori. Primeti da ga Tom gleda. „U šta ti buljiš? Lako ću doći do novca sve dok bude onih što vole da se kockaju.“ Tom polako klimnu, ali Met nije bio siguran da ga je zabavljač razumeo.
