Kada zora granu, Aijeli prirediše doručak od tvrdog suvog mesa –Egvena je oklevala dok joj Avijenda nije rekla da je meso kozje – dvopeka žilavog skoro kao meso i belog sira prošaranog plavim venama, kiselog ukusa i tako tvrdog da je Elejna promrmljala kako Aijeli mora da vežbaju grizući kamenje. Svejedno, kći naslednica pojela je koliko Egvena i Ninaeva zajedno. Aijeli su pustili konje na slobodu – Avijenda im je objasnila da oni ne jašu ukoliko baš ne moraju; zvučala je kao da bi ona sama radije trčala na patrljcima no jahala – pošto su za Egvenu i ostale izabrali tri najbolja. Svi su bili visoki i veliki skoro kao bojni atovi, ponosnog držanja i plamenih očiju. Crni pastuv za Ninaevu, riđa kobila za Elejnu, i siva za Egvenu.
Rešila je da svoju kobilu nazove Magla, u nadi da će je nežno ime možda smiriti. I zaista, Magla se pokaza lakonoga kad su pojahale na jug, baš dok se sunce dizalo iznad obzorja.
Aijeli su ih pratili peške, svi koji su preživeli. Sem ono dvoje što su ih ubili Mirdraali, poginulo ih je još troje. Sada ih je ukupno bilo devetnaest. S lakoćom su trčali pored konja. Egvena je isprva pokušavala da dopušta Magli samo spori korak, ali Aijeli su mislili kako je to veoma smešno.
„Trkamo se sledečih deset milja“, kaza Avijenda, „i videćemo ko će pobediti, tvoj konj ili ja.“
„Ja ću se trkati na dvadeset!“ – smejući se povika Ruark.
Egvena pomisli da su možda zaista ozbiljni, a kada ona i ostale pustiše konje u kas, Aijeli svakako nisu ništa usporili.
Čim ugledaše slamnate krovove Džurena, Ruark reče: „Ostajte mi dobro, Aes Sedai. Neka bi uvek pronašle vode i hlada. Možda ćemo se ponovo sresti pre no što promena dođe.“ Zvučao je sumorno. Aijeli zaokrenuše ka jugu, a Avijenda, Čijad i Bain mahnuše im u znak pozdrava. Iako više nisu trčali kraj konja, nije izgledalo da su usporili. Pre će biti da su ubrzali. Egvena je nekako pretpostavljala da nameravaju da održe taj korak sve dok ne stignu kuda su se zaputili.
„Šta je time hteo da kaže?“ – upita.
„Nije bitno šta je hteo da kaže“, odvrati Ninaeva. „Svejedno mi je drago što su sinoć došli, ali drago mi je i što su otišli. Nadam se da je brod tamo.“
Džuren je bio malo mesto. Sve kuće behu od drveta, i sve prizemne. Ali barjak s belim lavom Andora vijorio se na visokom štapu i selo je čuvalo pedeset pripadnika Kraljičine garde, odevenih u crvene kapute sa širokim belim okovratnicima ispod sjajnih oklopnih prsnika. Tu su postavljeni, reče njihov kapetan, da bi stvorih utočište za izbeglice koje žele u Andor, ali svakog dana dolazilo ih je sve manje. Večina ih je sada išla u sela dalje nizvodno, bliža Aringilu. Dobro je što su njih tri došle u tom trenutku, jer je svakog časa očekivao naredbu da se vrati u Andor. Ono malo Stanovnika Džurena što je ostalo verovatno će poći s njima, prepustivši selo razbojnicima i vojnicima zaraćenih kuća.
Elejna je pazila da joj kapuljača debelog vunenog plašta pokriva lice, ali niko od vojnika nije devojku riđezlatne kose povezao s kćeri naslednicom. Neki od njih pozvali su je da ostane; Egvena nije mogla da oceni je li Elejna polaskana ili zgranuta. Muškarcima koji su nju pitali odgovorila je da nema vremena. Bilo je nekako neobično slatko što su je pitali da ostane; svakako da nije imala namere da bilo koga od njih ljubi, ali bilo je prijatno videti da je bar neki muškarci smatraju podjednako lepom kao Elejnu. Ninaeva je jednog ošamarila. Egvena se na to skoro nasmeja, a Elejna se široko smešila; Egvena shvati da su Ninaevu uštinuli, a ona uprkos namrštenom licu nije delovala kao da joj je potpuno krivo.
Nisu nosile prstenje. Ninaevi nije trebalo mnogo truda da ih ubedi kako Tir nije najbolje mesto da se bude Aes Sedai, pogotovu ako je Crni ađah tamo. Egvena je svoj prsten stavila u torbicu s ter’angrealom; često ih je dodirivala da se podseti da su unutra. Ninaeva je svoj nosila na vrpci na kojoj je bio i Lanov teški pečatni prsten.
U Džurenu je bio ukotvljen brod, privezan za jedan jedini kameni dok koji se zario u Erinin. Izgleda da to nije bio brod koji je Avijenda videla, ali ipak je bio brod. Egvena klonu duhom kada ga ugleda. Dvostruko širi od
Taj poštovanja dostojni pojedinac trepnu i počeša se iza uva kada ga Ninaeva upita da li mu je jedrenjak brz. „Brz? Pun sam skupog drveta iz Šijenara i tepiha iz Kandora. Šta će mi brzina s takvim tovarom? Cene samo skaču. Da, valjda ima bržih brodova iza mene, ali oni neće ovde pristati. Ne bih ni ja ovde bacio kotvu da nisam otkrio kako mi je meso crvljivo. Bio sam glup kad sam pomislio da će u Kairhijenu imati meso na prodaju.
