Onaj prosedi – Ruark – duboko se nasmeja. „Aes Sedai, meni je, vala, drago zbog onoga što ste... šta god to bilo... uradile.“ Na trenutak delovalo je kao da u to baš i nije potpuno siguran, ali već sledećeg trena ponovo beše dobro raspoložen. Imao je lep osmeh, i snažno, četvrtasto lice; bio je zgodan, iako ne više mlad. „Mogli smo ih pobiti, ali tri Senovita... Sigurno bi ubili nas dvoje ili troje, a možda i sve. A ne mogu sa sigurnošću reći da bismo ih sve dokrajčili. Za mlade smrt je neprijatelj protiv koga žele da se iskušaju. Za nas malo starije, ona je stari prijatelj i stara ljubavnica, ali ne želimo uskoro da je sretnemo.“
Njegov govor kao da pomože Ninaevi da se opusti. Kao da je susret s Aijelom koji nije željan da umre smirio njenu napetost. „Trebalo bi da vam zahvalim“, reče ona, „i zahvaljujem vam. Ali priznajem da sam iznenađena što vas vidim. Avijenda, jesi li očekivala da ćeš nas ovde pronaći? Kako?“
„Pratila sam vas.“ Aijelki je izgleda bilo neprijatno. „Da vidim šta ćete uraditi. Videla sam kada su vas zarobili, ali bila sam predaleko da pomognem. Bila sam sigurna da ćete me primeriti ako se suviše približim, pa sam se držala stotinu koraka iza vas. Dok sam videla šta se dešava, više niste bile u stanju da sebi pomognete, pa je bilo prekasno da sama pokušam.“
„Sigurna sam da si uradila što si mogla“, slabašno odvrati Egvena.
Avijenda to shvati kao poziv da nešto više kaže. „Znala sam gde je Koram, a on je znao gde su Dael i Luaina, a oni su znali...“ Stade i namršti se na starijeg čoveka. „Među onima što dođoše nisam očekivala da ću videti ma kog poglavara, a kamoli mog. Ko predvodi Taardad Aijele, Ruarče, ako si ti ovde?“
Ruark slegnu ramenima kao da to nije nešto bitno. „Smenjivaće se poglavari septi, i pokušati da odluče žele li zaista da pođu u Ruidean kada ja umrem. Ne bih pošao da me Amis, Bair, Melaina i Seana nisu napale kao grebenske mačke divokozu. Snovi su rekli da moram ići. Pitale su me da li zaista želim da mator i debeo umrem u krevetu.“
Avijenda se nasmeja kao da je to nešto veoma duhovito. „Čula sam da bi se čovek u procepu između svoje žene i Mudre često radije borio protiv deset starih neprijatelja. Čovek u procepu između žene i tri Mudre, a i žena mu je Mudra, mora da bi radije napao Slepnika.“
„Razmišljao sam o tome.“ Namršti se pogledavši nešto na podu; tri prstena Velike zmije, vide Egvena, i mnogo teži muški zlatni prsten. „I dalje razmišljam. Sve se menja, ali da mogu, ne bih bio deo te promene. Tri Aes Sedai putuju za Tir.“ Ostali Aijeli zgledaše se kao da ne žele da Egvena i njene saputnice to primete.
„Spominjao si snove“, kaza Egvena. „Znaju li vaše Mudre šta njihovi snovi znače?“
„Neke od njih. Ako bi htela da znaš nešto više o tome, moraš razgovarati sa njima. Možda će reći jednoj Aes Sedai. Muškarcima ne govore, izuzev šta snovi kažu da moramo raditi.“ Odjednom je zvučao umorno. „A to je obično ono što bismo izbegli, samo da možemo.“
Saže se i uze muški prsten. Na njemu beše ždral u letu iznad koplja i krune. Egvena ga sada prepoznade: često ga je viđala na kožnoj vrpci oko Ninaevinog vrata. Ninaeva stade na ostalo prstenje u žurbi da mu ga otme iz ruke. Sva je pocrvenela od besa i drugih osećanja koja Egvena nije uspevala da raspozna. Ni ne pokušavši da ga povrati, Ruark nastavi istim onim umornim glasom.
„A jedna od njih nosi prsten o kome sam slušao kao dečak. Prsten kraljeva Malkijera. Kada je moj otac bio mlad, jahali su sa Šijenarcima protiv Aijela. Bili su dobri u plesu kopalja. Ali Pustoš je pregazila Malkijer. Priča se da je samo dete-kralj preživelo, i da se on sada udvara smrti koja mu je uzela zemlju kao što se drugi muškarci udvaraju prelepoj ženi. To je zaista nešto neobično, Aes Sedai. Od svih čudnih prizora koje sam mislio da ću videti kada me je Melaina isterala iz moje sopstvene naseobine i preko Zmajevog zida, nijedan nije čudniji od ovoga. Nikada nisam mislio da će moje stope pratiti put koji mi ti sada pokazuješ.“
„Nikakav ti put ja ne pokazujem“, oštro odvrati Ninaeva. „Samo želim da nastavim svoje putovanje. Ovi ljudi imali su konje. Uzećemo tri konja i nastaviti put.“
„Usred noći, Aes Sedai?“ – upita Ruark. „Da li je tvoje putovanje tako hitno da bi po mraku jahala kroz ovu opasnu zemlju?“
Ninaeva se vidno borila sama sa sobom pre no što odgovori: „Ne.“ Čvršćim glasom dodade: „Ali nameravam da pođem u zoru.“
Aijeli iznese mrtve van palisade, ali ni Egvena ni njene drugarice nisu želele da spavaju u Adenovom prljavom krevetu. Uzele su svoje prstenje i spavale pod vedrim nebom pokrivene svojim plaštovima i ćebadi koju su dobile od Aijela.
