Egveni je isprva izgledalo kao da Dairein ponovo očekuje rat. po ulicama su stupali kopljanici, u redovima nakostrešenim poput češagije. Za njima su sledili strelci s pljosnatim kalpacima širokog oboda, punim tobolcima za pojasom i lukovima preko grudi. Odred teških konjanika, lica skrivenih iza čeličnih prečagi kaciga, skloni se s puta Verin i njenoj družini na pokret ruke u čeličnoj rukavici njihovog zapovednika. Svi su na grudima nosili Beli plamen Tar Valona, nalik na snežnu suzu.
Ali varošani su gledali svoja posla. Očigledno nisu bili zabrinuti. Svet što je išao na pijacu obilazio je vojnike kao odavno sviknut na takve prepreke. Nekoliko muškaraca i žena s poslužavnicima punim voća držalo je korak s vojnicima, pokušavajući da ih namami smežuranim jabukama i kruškama iz zimskih zaliha. Ali sem te nekolicine, ni trgovci niti ulični prodavci nisu obraćali pažnju na vojnike. I Verin ih je, izgleda, ignorisala dok je Egvenu i ostale vodila kroz selo ka velikom luku poput čipke od kamena koji je premošćivao pola milje vode, ako ne i više.
U podnožju mosta vojnici su čuvali stražu. Dvanaest kopljanika i upola toliko strelaca. Proveravali su sve koji su želeli da pređu. Njihov zapovednik, proćelav čovek čiji je kalpak visio o balčaku mača, delovao je kao da su ga ljudi što su čekali u redu silno namučili. Peške ili na konju, s taljigama koje su vukli volovi, konji ili sam vlasnik. Red je bio svega stotinak koraka dugačak, ali svaki put kada bi nekoga pustili na most, neko drugi bi stao na suprotni kraj. Ali ipak se činilo da proćelavi čovek za svakoga odvaja vreme da se uveri u njegovo pravo na ulazak pre no što ga pusti u Tar Valon.
Zaustio je nešto ljutito kad Verin povede svoju družinu na čelo reda, a onda dobro osmotri njeno lice i žurno nabi kalpak na glavu. Prsten Velike zmije nije bio potreban nikome ko je dobro poznavao Aes Sedai da bi prepoznao jednu od njih. „Dobro ti jutro, Aes Sedai“, reče i pokloni se sa šakom preko srca. „Dobro jutro. Ako ti je volja, slobodno pređi.“ Verin zauzda konja pokraj njega. Ljudi u redu zažagoriše, ali niko se ne požali naglas. „Ima li nevolja s Belim plaštovima, gardisto?“
„Verin Sedai“, oprezno poče Egvena. „Met...“
„Samo trenutak, dete“, odgovori Aes Sedai. Zvučala je samo poluodsutno. „Nisam ga zaboravila.“ Ponovo je svu pažnju posvetila zapovedniku. „A sela u okolini?“
Čovek s nelagodom slegnu ramenima. „Ne možemo da sprečimo Bele plaštove da u njih zalaze, Aes Sedai, ali sklanjaju se kad se naše izvidnice pojave. Izgleda da pokušavaju da nas izazovu.“ Verin klimnu. Projahala bi dalje, ali zapovednik ponovo progovori. „Oprosti, Aes Sedai, ali očigledno dolaziš izdaleka. Imaš li kakve vesti? Sa svakom trgovačkom barkom dolaze nove glasine. Kažu da je novi lažni Zmaj negde na zapadu. Ma, priča se čak i da ga prate vojske Artura Hokvinga ustale iz mrtvih, i da je pobio svu silu Belih plaštova i uništio grad – kažu da se zove Falme – u Tarabonu, neki tvrde.“
„Kažu da su mu Aes Sedai pomogle!“ – viknu neki čovek iz reda. Hurin duboko udahnu i namesti se kao da očekuje da izbije gužva.
Egvena se osvrnu, ali nije se moglo videti ko je viknuo. Svi su izgleda bili zauzeti čekanjem na svoj red, strpljivim ili nestrpljivim, da pređu most. Stvari su se promenile, i to ne nabolje. Kada je napustila Tar Valon, svako ko bi rekao nešto protiv Aes Sedai imao bi sreće ako bi mu oni što su ga čuli samo razbili nos. Sav pocrveneo, zapovednik je streljao pogledom duž reda.
„Glasine su retko kada tačne“, odgovori mu Verin. „Mogu ti reći da Falme i dalje stoji. Čak i nije u Tarabonu, gardisto. Manje slušaj glasine, a više Amirlin Tron. Svetlost te obasjala.“ Prikupila je uzde, a on joj se nakloni dok je vodila družinu pored njega.
Egvena oseti divljenje kada ugleda most. Mostovi Tar Valona uvek su je zadivljivali. Šupljikavi zidovi činili su se tako zamršeni da bi namučili i najbolju pletilju da su bili čipka. Delovalo je nemoguće da se tako nešto može uraditi s kamenom, ili da most može da nosi čak i sopstvenu težinu. Pedeset ili više koraka ispod mosta reka se valjala snažna i postojana, a most je čitavom svojom dužinom, od obale do ostrva, bio bez potpornih stubova.
