„Možda bi Verin trebalo ponovo da pokuša Lečenje“, kaza Elejna.
Ninaeva odmahnu glavom. Zagladila je Metu kosu i uzdahnula, ispravivši se pre no što će progovoriti: „Kaže da ga sada jedva održava u životu, i verujem joj. Ja – pokušala sam sinoć Lečenje, ali ništa se nije desilo.“
Elejna zaprepašćeno otvori usta. „Šerijam Sedai kaže da ne smemo pokušavati da Lečimo sve dok nas stotinu puta korak po korak kroz to ne provedu.“
„Mogla si da ga ubiješ“, oštro kaza Egvena.
Ninaeva glasno šmrknu. „Ja sam Lečila pre no što sam i pomišljala na odlazak u Tar Valon, čak i ako nisam znala Šta radim. Ali izgleda da sa sobom moram da imam svoje lekarije da bi to radilo. Kad bih imala samo malo grozničave trave. Mislim da mu nije mnogo ostalo. Sati, možda.“
Egvena pomisli kako je zvučala skoro podjednako nesrećno zbog načina na koji to zna, koliko i zbog Meta. Ponovo se zapita zašto je Ninaeva uopšte odlučila da dođe na obuku u Tar Valon. Naučila je da i ne znajući usmerava, iako nije uvek mogla da vlada tim činom. Prošla je kroz krizu što ubije tri od svake četiri žene koje uče bez pomoći Aes Sedai. Ninaeva je govorila da želi više da nauči, ali počesto je za učenje bivala nevoljna kao neko dete primorano da pije gorak čaj.
„Uskoro ćemo ga dovesti u Belu kulu“, reče Egvena. „Tamo će ga Izlečiti. Amirlin će se postarati za njega. Postaraće se za sve.“ Nije gledala vreću kod Metovih nogu pokrivenu ćebetom. I druge dve žene izbegavale su da je pogledaju. Nekih bi se tajni otarasile drage volje.
„Jahači“, iznenada kaza Ninaeva, ali Egvena ih je primetila i pre toga. Dvadesetak ljudi pojavi se na brdašcu ispred njih. Beli plaštovi vijorili su se dok su oni galopirali ka njima.
„Deca Svetla“, reče Elejna, kao da psuje. „Mislim da smo pronašli tvoju oluju i Hurinovu nevolju.“
Verin zauzda konja i ispruži ruku kako bi sprečila Hurina da isuče mač. Egvena zaustavi nosiljku neposredno iza punačke Aes Sedai.
„Pustite mene da pričam, deco“, spokojno kaza Aes Sedai, zabacivši kapuljaču i otkrivši prosedu kosu. Egvena nije bila sigurna koliko Verin ima godina; mislila je da je dovoljno stara da joj bude baba, ali sede vlasi bile su jedini znak starenja. „I šta god da radite, nemojte dozvoliti da vas naljute.“
Verinino lice bilo je spokojno kao i njen glas, ali Egveni se učini da Aes Sedai odmerava udaljenost do Tar Valona. Vrhovi kula sada su bili vidljivi, kao i visoki most koji je preko reke vodio do ostrva. Bio je dovoljno visok da trgovački brodovi prolaze ispod njega.
Na trenutak beše sigurna da Beli plaštovi nameravaju da ih napadnu, ali njihov vođa diže ruku i oni naglo zauzdaše konje ni četrdeset koraka daleko, podigavši prašinu oko sebe.
Ninaeva besno zagunđa sebi u bradu, a Elejna se ponosno ispravi u sedlu, kao da grdi Bele plaštove zbog lošeg ponašanja. Hurin je i dalje stezao balčak mača; izgledao je spreman da se postavi između žena i Belih plaštova ma šta Verin rekla. Verin blago mahnu rukom da otera prašinu. Jahači se raširiše u polukrug, preprečivši put.
Oklopni prsnici i kružni šlemovi behu im uglačani tako da su se presijavali, a čak su im i verižne košulje jarko sjaktale. Svi su na grudima nosili plamteće zlatno sunce. Neki postaviše strele na lukove. Nisu ih podigli, ali bili su spremni. Vođa im je bio mlad čovek, ali ispod rasplamsalog sunca na plaštu dva zlatna čvora obeležavala su njegov čin.
„Dve veštice iz Tar Valona, ako ne grešim, da?“ – upita uz smešak koji mu zateže usko lice. Oči mu zasijaše nadmeno, kao da zna neku istinu koju su drugi preglupi da vide. „Kao i dve droce i par čankoliza, jedan bolestan, a drugi mator.“ Hurin se nakostreši, ali Verin ga zadrža rukom. „Odakle dolazite?“ – upita odsečno Beli plašt.
„Sa zapada“, smireno odgovori Verin. „Sklonite nam se s puta i pustite nas da nastavimo. Deca Svetla ovde nemaju vlast.“
„Deca imaju vlast gde god je Svetla, veštice, a gde Svetla nema, mi ga donosimo. Odgovaraj Šta te pitam! Ili moram da te odvedem u naš logor i prepustim Ispitivačima?“
Met je morao što pre da stigne u Belu kulu. A još je važnije bilo – Egvena se žacnu što mora tako da misli – još je važnije bilo da ne dozvole da sadržaj one vreće padne u ruke Belih plaštova.
„Odgovorila sam ti“, reče Verin, i dalje spokojno, „i to ljubaznije no što zaslužuješ. Veruješ li zaista da možeš da nas zaustaviš?“ Neki od Belih plaštova digoše lukove kao da je zapretila, ali ona ne dižući glas nastavi: „U nekim zemljama možda zahvaljujući svojim pretnjama imate uticaja, ali ne i ovde, na vidiku Tar Valona. Zar zaista verujete da bi vam ovde bilo dozvoljeno da otmete Aes Sedai?“
