Raskršće sumraka полностью

Skoro je jedan od posmatrača u Labudu načuo uznemirujuće ime, promrmljano i smesta ućutkano, kao u strahu od radoznalih ušiju. Kecuejn. To nije uobičajeno ime. A Kecuejn Melajdrin se u poslednje vreme veoma približila Randu dok je bio u Kairhijenu. Vandena nije imala lepo mišljenje toj ženi i nazvala ju je tvrdoglavom i punom predrasuda, ali Kejrejn se umalo onesvestila od strahopoštovanja kada je čula njeno ime. Priče koje prate Kecuejn bezmalo su legende. Ličilo bi na nju da pokuša da potpuno sama izađe na kraj s Ponovorođenim Zmajem. Mada se Elejna nije brinula zbog Randa i ma koje Aes Sedai, sem zbog mogućnosti da je on razbesni toliko da ova izgubi vlast nad sobom - taj čovek ponekad ume da bude toliko bandoglav da uopšte ne vidi šta je dobro po njega - ali zašto bi je jedna sestra u Kaemlinu spomenula po imenu? I zašto bi je neka druga ućutkala?

Stresla se, iako je bila u vreloj vodi, pomišljajući na sve mreže koje je Bela kula za tih nekoliko desetina stoleća izatkala, tako tanane da niko sem sestara koje su isprele te niti ne može da ih vidi, tako zamršene da niko sem tih sestara ne može da ih rasplete. Kula plete mreže, ađasi pletu mreže, čak i sestre pojedinačno pletu mreže. Ponekad se te spletke stapaju jedna s drugom kao da ih vodi jedna ruka. Ponekad jedna drugu raspliću. Tako se svet oblikuje već tri hiljade godina. A sada je Kula podeljena na grube trećine - trećina za Egvenu, trećina za Elaidu i trećina koja stoji po strani. Ako su sestre iz te poslednje trećine u međusobnom dodiru, ako razmenjuju podatke, kuju planove, to govori da...

Ona odjednom začu graju prigušenu zatvorenim vratima i ispravi se u kadi. Naris i Sefani zaskičaše i skočiše da se uhvate jedna za drugu, razrogačeno se zapiljivši u vrata.

„Šta krvavog plamenog...?“ Psujući, Birgita skoči sa škrinje i izlete iz prostorije, zalupivši vrata za sobom. Glasovi se začuše još jače.

Nije zvučalo kao da se Gardistkinje bore, već samo kao da se raspravljaju koliko ih grla nose, a kroz vezu su se mahom osećali bes i osujećenost, skupa s Birgitinom prokletom glavoboljom; no Elejna je svejedno izašla iz kade i pružila ruke da joj Esanda navuče odoru. Spokoj sedokose žene, a možda i Elejnin, smirio je dve služavke dovoljno da su pocrvenele kada ih je Esanda pogledala, ali je iz svoje kade skočila Avijenda, pljuskajući vodu na sve strane, i sva kapljući odjurila u prostoriju za presvlačenje. Elejna je očekivala da će se vratiti s nožem za pojasom, ali ona se umesto toga vratila okružena blistavim saidarom i s jantarnom kornjačom u jednoj ruci. Drugom je pružila Elejni angreal iz njene torbice, figuricu od belokosti požutelu od starosti, u obliku žene odevene samo u svoju kosu. Sem ubrusa na glavi, Avijenda je bila odevena samo u kapljice vode, a besno je odmahnula Sefani da se skloni kada je ova pokušala da je ogrne odorom. Nož ili ne, Avijenda je i dalje bila sklona da se ponaša kao da će se boriti sa sečivom i da će morati iznenadno da se pokreće.

„Vrati ovo u odaju za presvlačenje“, kaza Elejna i pruži Esandi angreal od belokosti. „Avijenda, zaista mislim da ne moramo da...“

Vrata se odškrinuše i Birgita promoli glavu, mršteći se. Naris i Sefani poskočiše, ne tako spokojne kao što su izgledale.

„Zaida hoće da te vidi“, procedi Birgita kroz zube. „Kazala sam joj da mora da sačeka, ali...“ Iznenada ciknuvši, zatetura se u sobu, pa nakon dva koraka povrati ravnotežu i munjevito se okrenu prema ženi koja ju je gurnula.

Gospa od talasa klana Katelar nije delovala kao da je ikoga gurnula. Krajevi njene zamršeno uvezane crvene ešarpe njihali su joj se oko kolena dok je hladnokrvno ulazila u odaju; pratile su je dve vetrotragačice, od kojih jedna zalupi vrata besnoj Rejzoriji pred nosom. Dok su hodale, sve tri su se njihale skoro kao Birgita u svojim čizmama s visokim potpeticama. Zaida je bila niska, guste i veoma kovrdžave kose prošarane sedima, ali njeno tamnoputo lice bilo je jedno od onih što s godinama bivaju sve lepša, a lepotu kao da joj ju je uvećavao zlatni lanac načičkan medaljončićima koji je jednu od njenih teških zlatnih naušnica spajao s prstenom u nosu. Još važnije, nosila se zapovednički. Ne bahato, već kao da zna da će se, šta god da naredi, poslušati. Vetrotragačice odmeriše Avijendu, koja je i dalje blistala od Moći, a Canelino uzano lice se namršti, ali sem što Sijelin promrmlja da je „mala Aijelka“ spremna da tka, ćutale su i čekale. Osam naušnica u Šijelininim ušima govorilo je da je ona vetrotragačica gospe od talasa klana, a Čanelin časni lanac nosio je zlatnih medaljona skoro kao Zaidin. Obe žene navikle su na vlast, što je bilo očigledno po njihovom držanju i kretanju, ali čovek ne mora ništa da zna o Ata'an Mijerama da bi znao da je prva među njima Zaida din Parede.