Dok se vraćao iz grada iza dve žene, u njega je blenula gomila budala. Njih dve su išle pred njim samozadovoljno kao mačke koje su se najele ribe. Premda ogrnute plaštovima i s namaknutim kapuljačama, videlo im se to u držanju. Sunce još nije bilo u zenitu, ali red ljudi koji su čekali da uđu u putujuću menažeriju protezao se niz put skoro do grada. Većina njih je blenula i pokazivala ka njemu kao da je oslikana budala. Jedan od krupnih konjušara koji je čuvao škrinju s novcem osmehnu mu se krezubo i podrugljivo, pa zausti da mu nešto kaže, ali Met ga tako pogleda da ovaj smesta zaključi kako mu je pametnije da pazi na novac koji kruži od varošana do staklenog ibrika, pa naposletku u kutiju. Metu nikada nije bilo draže što se vratio u menažeriju.
Ali pre nego što su on i dve žene tri koraka načinili, pritrča mu Džuilin - ali za divno čudo bez Tere i bez svoje crvene kape. Lice hvatača lopova bilo je kao izrezbareno od nekog drevnog hrasta. Odmeravajući ljude koji su pored njih ulazili, tihim glasom - tihim i užurbanim - reče: „Dolazio sam da te nađem. Reč je o Egeanin; ona je... povređena. Brzo dođi.“
U glasu mu se čulo da je stvar ozbiljna, ali još gore - Met shvati da se kockice u njegovoj glavi sada čuju kao dobovanje bubnjeva. On baci zavežljaj tkanine konjušarima i brzo im naredi da ga čuvaju kao tu škrinju s novcem ili će nahuškati žene na njih, ali ne sačeka da vidi jesu li ga shvatili ozbiljno. Džuilin potrča nazad istim putem kojim je dotrčao, a Met pojuri za njim, duž široke glavne ulice menažerije, gde su bučni posetioci zgranuto gledali četvoricu braće Čavana kako golih prsa stoje jedan drugome na ramenima, izvođače koji se previjaju odeveni u labave čakšire i svetlucave prsluke i sede na sopstvenim glavama, i šetačicu po konopcu u plavim nogavicama poprskanim šljokicama kako se penje uz visoke drvene lestve da bi počela sa svojom tačkom. Malo pre nje, Džuilin skrenu u jednu od užih ulica, gde je s konopaca razapetih između šatora i kola visilo rublje, tu su izvođači čekajući da nastupe sedeli na stoličicama i stepeništima kola, a deca članova predstave trčala i igrala se loptama i obručima. Met je sada shvatio kuda su se zaputili, ali hvatač lopova je trčao prebrzo da bi ga stigao.
Ugledao je svoja zelena kola. Latel je virila ispod njih, a Luka - u jednom od svojih jarkocrvenih plaštova - mahao je dvema žonglerkama da produže dalje. Dve žene, u šalvarama i lica oslikanih u belo kao da su dvorske lude, dobrano su pogledale šta je to pod kolima pre nego što su poslušale. Kada se približio, video je u šta to gledaju. Domon je bez kaputa sedeo na zemlji ispod samog ruba kola, grleći mlitavu Egeanin. Oči su joj bile sklopljene, a s krajička usana curkala je krv. Perika joj je bila nakrivljena. Iz nekog razloga, to je bilo upadljivo. Uvek je silno pazila da joj perika stoji pravo. Kockice su se čule kao grmljavina.
„Ovo bi moglo biti velika nesreća“, procedi Luka, streljajući pogledom čas Meta a čas Džuilina. Ali bio je to pogled pun besa, a ne straha. „Možda si me upropastio!" Oterao je nekoliko radoznale dece i zagunđao na jednu punačku ženu u suknjama koje su se presijavale od srebrnastih šljokica. Mijora ume da natera leoparde da izvode stvari koje čak ni Latel ne bi pokušala sa svojim životinjama, ali samo je zabacila kosu pre nego što se dostojanstveno udaljila. Luku niko ne shvata ozbiljno koliko on samog sebe shvata.
Čovek se trže kada Tuon i Selukija žurno priđoše i kao da je bio na rubu toga da i njih otera, pre nego što se predomislio. Zapravo, počeo je zamišljeno da se mršti. I zabrinuto. Izgleda da mu supruga nije ispričala da su Met i te dve žene izašli iz okvira menažerije, a očigledno je da su negde bile. Plavooka žena je sada nosila ogroman zavežljaj tkanine na leđima, s rukama iza sebe, mada je stajala potpuno pravo uprkos teretu. Čovek bi pomislio da je jedna služavka navikla da nosi stvari, ali lice joj je bilo slika i prilika osujećene razdraženosti. Latel je odmeri od glave do pete, pa se podrugljivo isceri Metu, kao da je on razlog zbog kojeg je ta žena isturila svoja pozamašna prsa. Lukina žena ume veoma dobro da se izruguje, ali naspram Tuoninog strogog lica Latel je delovala bezmalo blago. Iz njene kapuljače je virio sudija, spreman da presudi.
Ali Met u tom trenutku nije mario za to šta ta žena misli. One
„Šta se desilo?“, upita. „Jeste li pozvali neku sestru?" Egeanin će možda umreti ako se pomeri, ali možda ipak ima vremena za Lečenje, ako Aes Sedai budu brze. Ali nije imao namere da izgovori taj naziv, kada ljudi prolaze i zastaju da zadovolje radoznalost pre nego što ih Luka ili Latel oteraju. Kad ona podvikne, svi odlaze brže nego kada on dreči. Zapravo, jedino Latel skače kada Luka podvikuje.
