Do varoši se brzo stizalo kad se pođe u smeru suprotnom od izlazećeg sunca, duž puta od nabijene zemlje koji je vodio kroz brda, delom gde nije raslo drveće, ali put je bio načičkan ljudima kao što su brda bila načičkana vetrenjačama i lokvama za izdvajanje soli. Gledajući pravo pred sebe, kretali su se kao da pred njima nema nikog. Met se pomeri kako bi izbegao jednog čoveka okruglastog lica jer ovaj skoro da nalete pravo na njega, a zbog toga je morao da odskoči od jednog sedokosog starca koji je dobro grabio mršavim nogama, što ga dovede ispred jedne punačke devojke koja bi tresnula pravo u njega samo da nije ponovo odskočio.
„Igračko, da li ti to vežbaš neki ples?“, upita Tuon, osvrnuvši se preko jednog vitkog ramena. Dah joj se ledio u belu izmaglicu ispred njene kapuljače. „Nije ti baš skladan."
On otvori usta, čisto da ukaže na to koliko je put zakrčen, pa odjednom shvati da više ne vidi nikoga posle nje i Selukije. Ljudi koji su tu bili jednostavno su nestali, a put je bio prazan sve do krivine. Lagano se okrenu. Ni između njega i menažerije nije bilo nikog, samo ljudi koji su čekali u redu, koji nije delovao ništa duže nego ranije. Iza predstave, put je vijugao u brda prema udaljenoj šumi, takođe prazan. Nigde ni žive duše. Pritisnuo je prstima grudi, opipavajući kroz kaput medaljon u vidu lisičje glave. Obično parče srebra na kožnoj vrpci. Žarko je želeo da je hladno kao led. Tuon izvi jednu obrvu, a Selukija ga pogleda kao budalu.
„Ne mogu da ti kupim haljinu ako ostanem da stojim ovde“, odgovori joj. To je svrha tog izleta, njegovo obećanje da će naći Tuon nešto bolje da obuče od haljina koje vise na njoj, tako da izgleda kao dete u odeći odraslih. To jest, prilično je siguran da je to obećao, a ona je potpuno sigurna da jeste. Vez švalja koje rade u priredbi bio je prihvatljiv za Tuon, ali ne i tkanina koju imaju na raspolaganju. Izvođačke odežde svetlucaju od šljokica, đinđuva i sve su u jarkim bojama, ali obično su sašivene od najjeftinije tkanine. Oni koji imaju bolju tkaninu čuvaju je i nose dok se ne iznosi. Ali Džurador zarađuje od prodaje soli, a so se prodaje za veliki novac. U radnjama u gradu mogu se kupiti svakakve tkanine, kakve žena samo poželeti može.
Ovoga puta nije bilo mrdanja prstima. Tuon se zgleda sa Selukijom. Viša žena odmahnu glavom, smešeći se kiselo i sažaljivo. A onda
Stražare na kapiji stranci kao da ni najmanje nisu zanimali, ili to bar važi za dve žene i muškarca koji dolaze peške. Ozbiljnih lica i u oklopnim prsnicima obojenim u belo i s kupastim kalpacima koji mesto kresta izgleda imaju konjske repove, iz nekog razloga sumnjičavo su pogledali Meta, a onda nastavili da se oslanjaju na svoje halebarde i zure uz put. Najverovatnije da je reč o meštanima, a u svakom slučaju - to nisu Seanšani. Trgovci solju i mesna vlastelinka, Etelejn, koja je izgleda radila šta god da joj trgovci kažu, položili su Zakletve povratka - i to bez oklevanja - a još su ponudili da plate porez na so pre nego što je to iko od njih tražio. Nema sumnje da će Seanšani vremenom tu postaviti nekakvog zvaničnika, čisto da drži na oku šta se dešava, ali trenutno imaju pametnija posla za svoje vojnike. Pre nego što je pristao na taj izlet, Met je poslao i Toma i Džuilina da se uvere kako u Džuradoru nema Seanšana. Budala može da se spotakne o sopstvenu sreću ako ne pazi šta radi.
Džurador je bio imućan grad pun ljudi, ulica popločanih kaldrmom. Većina tih ulica bila je široka, a sve su vodile između kamenih kuća s krovovima prekrivenim crvenkastim crepovima. Kuće i gostionice gurale su se rame uz rame sa stajama i krčmama, a buku su dizali kovači udarajući čekićima po nakovnjima i tkači na razbojima. Sem toga, izgledalo je kao da bačvari sa svih strana nameštaju obruče na burad za prevoz soli. Ulični prodavci na sav glas su nudili pribadače i trake, pite od mesa i pečene lešnike s poslužavnika ili krompire smežurane od zime i suve šljive s kolica. Na svakoj ulici muškarci i žene stražarili su ispred svojih radnji uz robu poredanu na uzane stočiće i koliko ih grlo nosi vikali šta sve u njima ima.
