Ali bilo je lako prepoznati kuće trgovaca solju - kamene trospratnice, a ne dvospratnice kao ostale, zauzimale su osmostruko veću površinu i sve su imale balkon sa stubovima koji gleda na ulicu, zaštićen belim paravanima od kovanog gvožđa između stubova. Prizemni prozori na većini kuća takođe su imali te paravane, mada ne baš uvek obojene. To je podsećalo na Ebou Dar, ali ništa drugo - sem ljudi maslinaste puti. Tu nije bilo dubokih izreza koji otkrivaju grudi, nije bilo sukanja sašivenih tako da se vide raznobojne podsuknje. Žene su nosile izvezene haljine s okovratnicima sve do brade, običan svet s nešto malo veza, a one bogatije poprilično, na plaštovima izvezenim od ruba do vrha, s providnim velovima koji im padaju preko lica, viseći sa pozlaćenih češljeva ili onih izrađenih od izrezbarene belokosti, zadenutih u tamne umotane pletenice. Muškarci su nosili kratke kapute skoro jednako gusto izvezene, jednako jarkih boja, a bilo da su bogati ili siromašni, većina muškaraca nosila je duge noževe za pojasevima, sečiva tek nešto malo manje povijenih nego u Ebou Daru. Bogati ili siromašni, ti su ljudi neprestano mazili drške svojih kindžala, kao da sve vreme očekuju tuču - pa je možda i to isto.
Spolja gledano, palata gospe Etelejn nimalo se nije razlikovala od zamkova trgovaca solju, ali bila je smeštena na glavnom gradskom trgu, širokom i popločanom uglačanim kamenom i s velikim okruglim mermernim vodoskokom na sredini. Ali ljudi su vedra i velike glinene ćupove za vodu punili iz cevi koje su se izlivale u kamena prihvatilišta na uglovima drugih trgova. Veliki vodoskok mirisao je na so. Bilo je to znamenje džuradorskog bogatstva, jer se voda pumpala iz istog izvorišta kao i slani kladenci u okolnim brdima. Met je imao prilike da vidi dobar deo grada pre nego što se sunce uspelo i na pola puta do podneva.
Svaki put kada bi Tuon i Selukija ugledale radnju sa svilom, zastale bi ispred dugih uzanih stolova da opipaju umotanu tkaninu i šapuću glava pribijenih jedna uz drugu, odmahujući pažljivim trgovcima. A oni su bili
Nisu oni bili jedini iz predstave koji su došli u grad. Primetio je Aludru, lica uokvirenog pletenicama ukrašenim đinđuvama, kako se kroz gomilu ljudi šeta u pratnji jednog sedokosog čoveka koji mora da je bio trgovac solju, sudeći po količini izvezenog cveća i kolibrija na njegovom svilenom kaputu. Šta iluminatorka traži s trgovcem solju? Šta god da mu je govorila, on se smeškao zadovoljno tako da mu je po licu poiskakalo još nekoliko bora, i klimao glavom.
Tuon odmahnu glavom, pa dve žene pođoše prema narednoj radnji, ne obraćajući pažnju na trgovčevo duboko klanjanje. Dobro, većinom su nakloni bili upućeni Metu. Možda je žgoljava budala mislila da on hoće da kupi svilu za sebe. Doduše, ne bi se protivio da nabavi dva-tri svilena kaputa, ali ko da misli na kapute kada čeka da one krvave kocke stanu? Samo malo veza, na rukavima i ramenima.
Tom prođe pored njega obavijen u svoj plašt boje bronze, gladeći duge bele brkove i zevajući kao da je čitavu noč proveo u budnom stanju. Možda i jeste. Zabavljač se nije opet odao piću, ali Lopin i Nerim žale se da po celu noč ostaje budan, sa upaljenom svetiljkom da bi mogao da čita i iščitava ono svoje pismo. Šta je toliko opčinjavajuće u pismu jedne mrtve žene? Mrtva žena. Svetlosti, možda su oni ljudi na putu... Ne; o tome neće ni da razmišlja.
Tuon opipa jedno parče svile, pa ga pusti da padne ne gledajući drugo. Selukija tako pogleda zdepastu trgovkinju pre nego što pođe za Tuon da se žena uvredi. Met joj se nasmeši. Uvređeni trgovci mogu dovesti do toga da gradska straža počne da postavlja pitanja, a ko zna kuda to može odvesti? Ali znao je da može osmehom smiriti većinu žena. Dežmekasta trgovkinja samo frknu i sagnu se da zagladi svilu nežno kao da ušuškava novorođenče. Bar većinu žena, pomislio je kiselo.
