„Ako bi nas milostivi na neko vreme izvinio, i dalje imamo adame, pa za kratko vreme možemo da prevaspitamo ove devojke da se ponašaju kako valja.“ Naglasak joj je bio kao da pevuši dok priča, ali smešak na njenim usnama ni na jedan trenutak se nije odrazio u njenim smeđim očima.
„Nikad ne valja kada se ovako zapuste.“ Seta smrtno ozbiljno klimnu i ustade kao da će zgrabiti povodce.
„Mislim da smo završile s a’damima“, primeti Betamin, ne obraćajući pažnju na zgranute poglede druge dve sul’dam, „ali ima i drugih načina da se ove devojke dovedu u red. Mogu li da predložim da se milostivi vrati za sat vremena? Reći će ti sve što želiš da znaš - i to bez prepucavanja - kada ne budu mogle da sede.“ Zvučala je kao da ozbiljno misli to što govori. Džolina besno i s nevericom pogleda tri sul’dam, ali Edesina se smesta ispravi i odlučnog izraza lica zgrabi nož za pojasom, a Teslina se sada pribi uza zid čvrsto sklopivši ruke u visini pojasa.
„To neće biti neophodno“, kaza Met tren kasnije. Samo tren. Ma koliko mu bilo toplo oko srca od pomisli na to da se Džolina „dovede u red“, Edesina će možda isukati taj nož, a to bi - kako god da na kraju ispadne - pustilo lisicu u kokošinjac.
„Džolina, o kakvoj to većoj opasnosti pričaš? Džolina? Šta je sada opasnije od Seanšana?“
Zelena zaključi da njeno piljenje ne ostavlja nikakav utisak na Betamin, pa se stoga okrenu i pogledom prostreli Meta. Da ona nije Aes Sedai, rekao bi da izgleda kao da se duri. Džolina nije volela ništa da objašnjava.
„Ako već moraš da znaš, neko usmerava.“ Teslina i Edesina klimnuše - Crvena sestra nevoljno, a Žuta žustro.
„U logoru?“, upita on uzbunjeno. Desna ruka diže mu se sama od sebe i pritisnu srebrnu lisičju glavu koju je nosio ispod košulje, ali medaljon nije bio hladan.
„Daleko odavde“, odgovori Džolina, i dalje nevoljno.
„Na severu.“
„Znatno dalje nego što bi bilo koja od nas inače mogla da oseti“, dodade Edesina, pomalo prestrašenim glasom.
„Količina saidara kojim se upravlja mora biti neizmerna, nezamisliva.“ Ona ućuta kada je Džolina oštro pogleda, a ova se potom okrenu i pogleda Meta kao da odlučuje koliko mu mora reći.
„S tolike daljine“, nastavi ona, „ne bi trebalo da možemo osetiti ni da sve sestre u Kuli odjednom usmeravaju. To mora da su Izgubljeni, i šta god da rade, mi nikako ne želimo da im budemo bliže nego što moramo.“
Met je na trenutak ćutao, da bi naposletku odgovorio: „Ako je daleko, onda se držimo onoga što smo prvobitno namerili.“
Džolina nastavi da se raspravlja, ali on se nije ni trudio da je sluša. Kad god bi pomislio na Randa ili Perina, boje bi mu se uskomešale u glavi. Valjda je to zbog toga zato što je ta’veren. Ovoga puta nije pomislio ni na jednog od svojih prijatelja, ali boje su mu se odjednom stvorile u glavi, kao lepeza od hiljadu duga. Ovoga puta skoro da su tvorile sliku, kao nejasan obris muškarca i žene koji sede na zemlji jedno naspram drugog. Sve je to nestalo za tren, ali on je znao o čemu je reč jednako sigurno kao što je znao kako se zove. Nisu to Izgubljeni. Rand. A nije mogao a da se ne zapita - šta je Rand radio kada su kockice stale?
Furik Kejrid je sedeo za svojim pisaćim stolom ne videći karte i hartije raširene pred sobom. Obe uljane svetiljke na stolu bile su upaljene, ali više mu nisu bile potrebne. Sunce mora da izlazi na obzorju, ali otkad se probudio iz nemirnog sna i klanjao carici, neka bi živela večno, samo je odenuo svoju odoru tamne, carski zelene boje koju su neki uporno zvali crnom, pa je potom seo tu i više se nije ni mrdnuo. Nije se čak ni obrijao. Kiša je stala i razmišljao je da li da kaže svom slugi Ađimburi da širom otvori prozor kako bi u njegovu sobu u
