Tiho cijukanje i Ađimburino zadovoljno stenjanje nateraše ga da digne pogled i on ugleda vižljastog čovečuljka kako na vrhu svog dugog noža drži mlitavog pacova velikog kao pola mačke. Nije to bio prvi kojeg je Ađimbura u skorije vreme ubio u toj sobi, što se po Kejridovom mišljenju ne bi dogodilo da je gostionica i dalje u vlasništvu Sitejl Anan, mada se, izgleda, broj pacova u Ebou Daru povećavao i pre proleća. Kako se cerio istovremeno zadovoljno i divljački, Ađimbura je pomalo i ličio na nekog sasušenog pacova. Nakon više od tri stotine godina pod Carstvom, brdska plemena Kensada bila su tek napola civilizovana a još manje od toga ukroćena. Taj čovek je sedim vlasima prošaranu tamnoriđu kosu vezivao u debelu pletenicu, koja mu je padala do pojasa - tako će biti dobar trofej ako se ikada vrati u ona svoja brda, mada pre planine, i padne u nekoj krvnoj zavadi između porodica ili plemena - a nije ni hteo da pije ni iz čega drugog nego iz posrebrene ćase, koju su svi koji bi je pobliže pogledali prepoznavali kao teme nečije lobanje.
„Ako nameravaš da to pojedeš“, kaza Kejrid kao da je to pod znakom pitanja, „očistićeš ga u dvorištu gledajući da te niko ne vidi.“ Ađimbura je jeo sve sem guštera, što je u njegovom plemenu bilo zabranjeno iz nekog razloga koji nikada nije do kraja objasnio.
„Ali naravno, uzvišeni“, odgovori čovek grbeći se, što je među njegovim narodom prolazilo kao klanjanje.
„Dobro su mi znani običaji varošana i neću osramotiti uzvišenog.“ Čak i posle skoro dvadeset godina u Kejridovoj službi, da ga ovaj nije podsetio, Ađimbura bi svejedno odrao pacova i ispekao ga nad plamenom u malom ozidanom kaminu.
Skinuvši lešinu sa sečiva i stavivši je u malu platnenu vreću, Ađimbura sve to tutnu u jedan kutak da ima za kasnije, pa pažljivo obrisa nož pre nego što ga vrati u korice i sede na pete iščekujući Kejridove želje. Ako bude potrebno, čitav dan će on tako čekati, strpljiv kao da’kovejl. Kejrid nikada nije zapravo odgonetnuo zašto je Ađimbura napustio svoj brdski dom da bi stupio u službu pripadnika Mrtve straže. To je znatno sputaniji način života od onog kojim je taj čovek ranije živeo, a sem toga, Kejrid ga je tri puta skoro ubio pre nego što je ovaj ovako izabrao.
Rešivši da više ne razmišlja o svom slugi, vratio se prizoru na svom pisaćem stolu, mada trenutno nije imao namere da se hvata pera. Uzdignut je na položaj general-barjaktara zato što je postigao neke male uspehe u bitkama protiv Aša’mana, u vreme kada se u tim bitkama makar nešto postizalo, pa sada, zato što je zapovedao u borbama protiv muškaraca koji mogu da usmeravaju, neki misle da se razume u borbu protiv marat’damane. To stolećima niko nije morao da radi, a otkad su te takozvane Aes Sedai otkrile svoje nepoznato oružje svega nekoliko liga od mesta gde je sedeo, mnogo se pažnje posvetilo razmišljanju o tome kako da se njihova moć saseče. To nije bio jedini zahtev na njegovom stolu. Sem uobičajenih nabavki i izveštaja koje je morao da potpiše, četiri lorda i tri gospe tražili su njegove primedbe o neprijateljskim snagama u Ilijanu, a šest gospi i pet lordova o posebnim nevoljama s Aijelima - ali o svim tim pitanjima odlučiće se negde drugde, a vrlo je verovatno da je već odlučeno. Njegove primedbe koristiće se samo u spletkama oko toga ko upravlja čime u Povratku. U svakom slučaju, rat je za Mrtvu stražu oduvek bio tek sporedno zanimanje. O, Straža je uvek bila tamo gde se vodi neka velika bitka, kao caričin mač, neka bi živela večno, koji seče njene neprijatelje bez obzira na to je li ona prisutna ili ne, uvek da predvodi najžešće borbe - ali njihov glavni poziv bio je zaštita života i ličnosti carske porodice. I to svojim životima, kada je potrebno, koje su voljno davali. A pre devet noći visoka gospa Tuon nestala je kao olujom odneta.
O njoj nije razmišljao kao o Kćeri Devet meseca - nije to ni mogao sve dok ona više ne bude pod velom.
