Nije ni razmišljao o tome da oduzme sebi život, mada ga je sramota duboko grizla. To Krv može tako lako pobeći od sramote; Mrtva straža se bori do poslednjeg. Muzenge je zapovedao njenim ličnim telohraniteljima, ali kao pripadnik Straže najvišeg položaja na ovoj obali Aritskog okeana, Kejridova je dužnost da je bezbedno vrati. Pretražen je svaki kutak u gradu s ovim ili onim izgovorom, sva plovila veća od čamca, ali pretragu su najčešće sprovodili ljudi koji nisu ni znali za čim tragaju, niti su bili svesni da sudbina Povratka možda zavisi od njihove revnosti. Dužnost je njegova. Naravno, carska porodica je sklona još zamršenijim spletkama nego ostatak Krvi, a visoka gospa Tuon često je igrala veoma duboke igre, i to oštro i sa smrtonosnim umećem. Svega je nekoliko ljudi bilo svesno činjenice da je ona već dvaput nestajala i da se pročulo kako je mrtva, pa su čak bili i pogrebni obredi pripremljeni - a sve je to ona smislila i sprovela u delo. Ali koji god da je razlog njenog nestanka, na njemu je da je pronađe i zaštiti. Za sada nema predstave kako. Kao da ju je oluja odnela. Ili možda Gospa od Senke. Bilo je bezbroj pokušaja da je otmu ili ubiju, od dana kada se rodila. Ako je nađe mrtvu, moraće' pronaći i onog ko ju je ubio, ko je izdao naredbu, i po svaku cenu je osvetiti. To je takođe njegova dužnost.
Jedan vitak čovek ne kucajući uđe iz hodnika u sobu. Sudeći po njegovom kaputu od grube čoje, mogao je biti neki od konjušara koji rade u gostionici, ali niko od meštana nije mogao imati njegovu bledu kosu ili plave oči koje su prelazile po sobi kao da hoće da zapamte sve u njoj. Ruka mu skliznu pod kaput i Kejrid razmisli o dva načina da ga goloruk ubije pre nego što ovaj izvadi malu pločicu od belokosti opervaženu zlatom i na njoj urezane gavrana i kulu. Tragači za istinom ne moraju da kucaju, a ubijati ih nailazi na neodobravanje.
„Ostavi nas“, reče Tragač Ađimburi, vraćajući pločicu čim se uverio da ju je Kejrid prepoznao. Čovečuljak ostade da sedi na petama, potpuno nepokretno, a Tragač iznenađeno izvi obrve. Čak i u Kensatskim brdima svi znaju da je Tragačeva reč zakon. Pa, možda ne u nekim daljim brdskim selima, naročito ako veruju da niko ne zna kako je Tragač bio tamo, ali Ađimbura nije bio toliko glup.
„Sačekaj napolju“, oštro naredi Kejrid, a Ađimbura smesta skoči na noge, mrmljajući: „Slušam i pokoravam se, uzvišeni.“ Ali onda otvoreno pogleda Tragača, kao da hoće da se uveri da Tragač zna da mu je zapamtio lice, pre nego što izađe iz sobe. Jednoga dana ostaće bez glave tako.
„Odanost je dragocena“, primeti bledokosi čovek gledajući površinu stola, nakon što Ađimbura zatvori vrata za sobom.
„General-barjaktaru Kejride, umešan si u namere lorda Julana? Ne bih očekivao da Mrtva straža bude deo toga.“
Kejrid skloni dva bronzana tega u obliku lavova i pusti da se karta Tar Valona sama savije u svitak.
„To moraš pitati lorda Julana, Tragaču. Odanost Kristalnom prestolu dragocenija je od daha koji život daje, ali odmah nakon toga dragoceno je znati kada da ćutiš. Što više ljudi o nečemu priča, to je više ljudi koji ne bi smeli saznati o tome.“
Niko sem člana carske porodice ne prekoreva Tragača ili koju god Ruku koja ga vodi, ali tog čoveka kao da to nije ni dodirnulo. Mada, smestio se u naslonjaču i sklopio prste gledajući Kejrida preko njih, a ovaj je imao izbor: ili da pomeri svoju stolicu ili da mu taj čovek ostane skoro za leđima. Većina sveta bi se uzvrpoljila da im Tragač sedne za leđa. Većina bi se uznemirila samo zbog toga što su u istoj prostoriji s Tragačem. A Kejrid je prikrio osmeh i nije ni mrdnuo. Samo je malčice morao da pomeri glavu; bio je uvežban u tome da jasno sagledava ono što vidi uglovima očiju.
„Mora da si ponosan na svoje sinove“, reče mu Tragač.
„Dvojica su te sledila u Mrtvu stražu, a treći je naveden među časnim mrtvima. Tvoja supruga bi se ponosila.“
„Kako ti je ime, Tragaču?“ Tišina koja je odjeknula u odgovor na njegovo pitanje bila je zaglušujuća. Više je ljudi prekorevalo Tragače nego što ih je pitalo za imena.
„Mor“, naposletku se začu odgovor.
„Almurat Mor.“ Tako dakle. Mor. Znači da ima pretka koji je putovao s Lutejrom Pendragom i mora da je s pravom ponosan na to. Bez pristupa rodoslovnim knjigama, što nije bilo dopušteno nikome ko je da’kovejl, Kejrid nikako nije mogao da zna jesu li priče o njegovom poreklu istinite - možda i on ima pretka koji je nekoć sledio velikog Hokvinga - ali to nije bitno. Ljudi koji pokušavaju da stoje na plećima svojih predaka mesto na sopstvenim nogama često ostanu bez glave. Naročito da’kovejl.
„Zovi me Furik. Obojica smo vlasništvo Kristalnog prestola. Šta hoćeš od mene, Almurate? Ne verujem da si došao da bismo pričali o mojoj porodici.“
