Šaidoi su prevaljivali više nego što bi on ikada pomisho da je moguće kada se u obzir uzme koliko ih je i koliko je snega napadalo, ali izgleda da nisu marili prati li ih ko. Možda su bili ubeđeni da se niko ne usuđuje na tako nešto. Ponekad bi po nekoliko dana boravili na jednom mestu. Gnev iskovan s jednim ciljem. Put kojim su Šaidoi prošli bio je omeđen uništenim selima, varošima i imanjima, kao da su skakavci u ljudskom obhčju. Radnje i dragocenosti popljačkane, muškarci i žene odvedeni skupa sa stokom. Dok bi on stigao, često nikoga ne bi ostalo. Zatekao bi samo prazne kuće, jer su ljudi otišli nekud drugde u potrazi za hranom kako bi preživeli do proleća. Prešao je Eldar i ušao u Altaru na jednom mestu gde je mala skela koju su koristili kotlari i seljaci, a ne trgovci, nekada spajala dva sela na šumovitim obalama. Nije znao kako su Šaidoi prešli, ali on je kazao Aša’manima da naprave kapije. Od skele su ostala samo gruba kamena pristaništa na obalama, a ono malo građevina koje nisu bile spaljene beše napušteno, sa izuzetkom tri podivljala psa, toliko izgladnela da su im rebra ispala, koja su pobegla čim su ugledala ljude. Gnev očvrsnuo i spreman za čekić.
Juče ujutro došao je do jednog seoceta gde su dve šake zabezeknutih ljudi prljavih lica blenule u stotine kopljanika i lukonoša koji su u praskozorje izašli iz šume predvođeni crvenim orlom Maneterena i grimiznom vučjom glavom, srebrnim zvezdama Geldana i zlatnim jastrebom Majena, a za njima dugi redovi taljiga s visokim točkovima i konja za zamenu. Čim su videli Gaula i ostale Aijele, ti su ljudi nadvladali svoju ukočenost i u bezglavom strahu pobegli u šumu. Bilo je teško uhvatiti nekoliko njih da odgovore na pitanja; bili su spremni da beže do smrti radije nego da im se neki Aijel približi. Britan je bilo mesto u kojem je živelo svega desetak porodica, ali Šaidoi su odatle odveli devetoro mladića i žena, skupa sa svom njihovom stokom, i to pre svega dva dana. Čekić je alatka sa svrhom i s ciljem.
Znao je da mora biti oprezan, ili će zauvek ostati bez Faile, ali postoji mogućnost da je izgubi i ako bude previše oprezan. Juče rano ujutru kazao je izviđačima da idu dalje nego ranije, da se više napregnu, i da se vrate tek kada sunce načini pun krug, ako pre toga ne naiđu na Šaidoe. Za nekoliko trenutaka sunce će granuti, a za najviše nekoliko sati nakon toga Elijas, Gaul i ostali će se vratiti - Device i Dvorečani za koje zna da mogu pratiti i senku preko vode. Šaidoi su brzi, ali izviđači mogu biti još brži. Nisu opterećeni porodicama, kolima i zarobljenicima. Ovoga puta reći će mu tačno gde su Šaidoi. Hoće. Osećao je to duboko u sebi. Bio je ubeđen. Naći će Failu i oslobodiće je. To je važnije od svega, čak i od života, samo da poživi dovoljno dugo da to postigne. Sada je
Zbacivši ćebad, Perin navuče rukavice, pa sa zemlje kraj sebe diže sekiru polumesečastog sečiva na jednoj i debelog šiljka na drugoj strani - otkotrlja se na čistinu i diže na noge posred izgaženog i zaleđenog snega. Taljige su bile oko njega u redovima, na onome što su nekada bile seoske njive. Dolazak toliko stranaca, uz to naoružanih i sa stranim barjacima, seoce nije moglo da podnese. Čim im je Perin dozvolio, jadni ostaci preživelih pobegli su u šumu, noseći šta su stigli i mogli na grbačama i saonicama. Bežah su kao da je Perin Šaido, ne osvrćući se, u strahu da ih ne prati.
Dok je kroz debelu pedju na opasaču proturao držalje sekire, jedna tamna senka pored obližnjih kola postade viša i pretvori se u čoveka obmotanog plaštom koji je u tami izgledao kao da je crn. Perin nije bio iznenađen; vazduh je bio pun mirisa nekoliko hiljada jahaćih konja, njihovih zamena i zaprežnih životinja, a sladunjavi smrad konjske balege ne treba ni pominjati, ali svejedno je, čim se probudio, osetio miris tog čoveka. Ljudski miris se uvek ističe. Sem toga, Aram je uvek bio tu i čekao kada bi se Perin probudio. Sve bleđi polumesec na zalasku i dalje je bacao dovoljno svetla da se Aramovo lice razazna, mada ne baš najjasnije, kao i balčak s mesinganom jabukom koji mu je štrčao iznad ramena. Aram je nekada bio Krpar, ali Perin je mislio da to više nikada neće biti, iako nosi drečavi prugasti krparski kaput. Aram je sada zračio mrgodnom čvrstinom koju ni senke na mesečini nisu mogle da sakriju. Stajao je kao da je spreman da svakog časa isuče mač, a otkad je Faila oteta, bes kao da je postao sastavni deo njegovog mirisa. Mnogo toga se promenilo otkad je Faila oteta. Perin je sada razumeo šta znači gnev. Ranije, pre Failine otmice, zapravo to nije shvatao.
„Hoće da te vide, lorde Perine“, kaza mu Aram, trznuvši glavom prema dve mračne prilike nešto dalje među kolima. Reči behu propraćene slabašnom izmaglicom u hladnom vazduhu.
„Rekao sam im da te puste da spavaš.“ To je bila Aramova mana, da se previše stara o njemu, a da mu to niko ne traži.
