Raskršće sumraka полностью

Muzenge i Harta pesnicama dodirnuše srca, a Kejrid im odgovori na pozdrav, ali pogleda damane. I to jednu određenu - sitnu ženu koju je po kosi mazila tamnoputa sul'dam četvrtastog lica. Damane uvek imaju varljiva lica - stare sporo i žive veoma dugo - ali ova je imala drugačije lice, a naučio jeda po takvim licima raspoznaje one koje sebe nazivaju Aes Sedai.

„Kakvim si se izgovorom poslužila da ih sve odjednom izvedeš iz grada?“, upita.

„Vežbanjem, general-barjaktare“, odgovori Melitena i lukavo se nasmeši. „Svi uvek poveruju u vežbanje.“ Govori se da visokoj gospi Tuon zapravo nije potrebna nikakva der’sul'dam da obučava njeno vlasništvo ili njene sul’dam, ali Melitena - u čijoj je kosi bilo manje crnih nego sedih vlasi - dobro se razumela ne samo u svoj zanat, već je bila iskusna i znala je šta je on zapravo pita. Tražio je da Muzenge povede dve damane, ako može.

„Nijedna od nas nije htela da ostane, general-barjaktare. Ni u kom slučaju kada je ovo posredi. A što se Majlin tiče... Mora da je nekadašnja Aes Sedai. Nakon što smo izašle iz grada, kazale smo damane zašto i kuda idemo. Uvek je najbolje da znaju šta se očekuje. Sve od tada smirujemo Majlin. Ona voli visoku gospu. Sve je one vole, ali Majlin je obožava kao da ova već sedi na Kristalnom prestolu. Ako se Majlin dočepa neke od tih Aes Sedai“, zasmeja se, „moraćemo biti brze ako nećemo da ta žena bude toliko izubijana da je ne vredi vezivati.“

„Ne vidim povoda za smeh“, zagrme Harta. Ogijer, prosed i opaljen kišom i vetrom više nego Muzenge, imao je duge sede brkove a oči su mu zurile ispod kalpaka kao crno kamenje. Postao je Baštovan još pre nego što se Kejridov otac rodio, a možda i pre no što mu se i deda rodio.

„Nemamo cilj. Pokušavamo mrežom uhvatiti vetar.“ Melitena se smesta uozbilji, a Muzenge je sad izgledao još sumornije od Harte, ako je to uopšte moguće.

Za deset dana, Ljudi koji traže zacelo su prešli mnogo milja. Najbolji koje Bela kula može da pošalje sigurno neće biti tako upadljivi pa krenuti na istok pošto su pokušali da izvedu onu varku sa Džehanom, niti tako glupi pa da krenu previše ka severu, ali to svejedno ostavlja veliko, i sve veće, područje koje valja pretražiti.

„Onda moramo bez oklevanja raširiti mreže“, odgovori Kejrid, „i paziti kako ih širimo.“

Muzenge i Harta klimnuše. Za Mrtvu stražu - ono što se učiniti mora učinjeno biće. Čak i hvatanje vetra.

Mada je zemlja bila prekrivena snegom, s lakoćom je trčao kroz noć. Stopio se sa senkama i klizio kroz šumu, a mesečina je u njegovim očima bila jarka skoro kao svetlost sunca. Hladan vetar mrsio mu je gusto krzno i odjednom doneo miris od kojeg se sav nakostrešio i od kojeg mu je srce zatutnjalo mržnjom većom čak i od one koju je osećao prema Nikad rođenim. Mržnjom - i ubeđenošću da smrt stiže. Više nema izbora. Ne sada. Potrčao je još brže - prema smrti.

Perin se trže i odjednom se probudi u mrklom mraku pre zore, ispod visokih tovarnih kola. Iako je imao debeo, krznom postavljen plašt i dva ćebeta, hladnoća mu se iz zemlje uvukla u kosti, a duvao je i slabašan povetarac - ni dovoljno snažan ni dovoljno postojan da bi se nazvao vetrićem - ali svejedno leden. Kada je šakama u oklopnim rukavicama prešao preko lica, preko kratke brade zapucketa mu mraz. Bar izgleda da preko noći nije napadalo još snega. Prečesto se budio pokriven lakim slojem snega, bez obzira na to što je bio zaklonjen ispod kola, a padavine su izviđačima otežavale posao. Kad bi samo mogao sa Elijasom pričati kao što priča s vukovima. Onda ne bi morao trpeti to beskrajno čekanje. Iznurenost ga je pritiskala kao kamen na srcu; nije mogao ni da se seti kada je poslednji put dobro spavao. San, ili nedostatak sna, svejedno mu se činio nevažnim. U poslednje vreme samo mu je vrelina besa davala snagu da nastavi.