„Uprkos onome što se pripoveda, oni nikada ne love nasumice, mada su spremni da ubiju ako im se ukaže prilika i ako im to ne ometa lov. Psomracima je lov najvažniji. Njihova lovina je uvek veoma bitna Senci, mada ponekad ne znamo zašto. Dešavalo se da zaobiđu velike i moćne ljude samo da bi ubili neku seljanku ili zanatliju, ili da uđu u grad ili selo, pa da ga opet napuste nikoga ne ubivši, mada je očigledno da su došli iz nekog razloga. Moja prva pomisao o tome šta ih je ovamo dovelo morala je biti odbačena, budući da su produžili.“ Pogled joj na tren polete prema Perinu, tako brzo da nije bio siguran da je iko drugi primetio.
„Uzevši sve to u obzir, veoma sumnjam da će se vratiti. A, da; otišli su odavde pre više od sat vremena. Bojim se da je to sve što mogu da vam kažem.“ Nevarin i druge dve Mudre klimnuše u znak odobravanja kada ona završi, na šta joj se boja malčice vrati u obraze, mada opet smesta nestade kada joj lice poprimi bezizraznost spokoja jedne Aes Sedai. Vetar promeni smer i donese njen miris Perinu, u kojem su se osećali iznenađenost i zadovoljstvo, pa onda uznemirenost zbog zadovoljstva.
„Hvala ti, Masuri Sedai“, svečano i ozbiljno reče Berelajn, malčice se naklonivši u sedlu, a Masuri to prihvati neznatno klimnuvši.
„Umirila si nam strahove.“
Zaista, miris vojničkog straha poče da bledi, mada Perin ču kada Gaien progunđa: „Mogla je to poslednje da nam kaže već na početku.“
Perinove uši uhvatiše još nešto, kroz zvuke konjskih kopita i tih smeh konjanika, pun olakšanja. S juga se začu zov plave senice, što niko sem njega nije mogao da čuje, a odmah zatim testerasti zov zakrabuljenog vrapca. Odmah potom oglasi se još jedna plava senica, a za njom zakrabuljeni vrabac, pa onda opet, samo još bliže. Možda u Altari ima plavih senica i zakrabuljenih vrabaca, ali dobro je znao da ove ptice nose dvorečanske duge lukove. Plava senica znači da se ljudi približavaju, u većem broju i možda neprijateljski raspoloženi. Zakrabuljeni vrabac, koga su kod kuće neki zvali lopovptica, zbog navike da krade svetle predmete, s druge strane... Perin opipa palcem oštricu svoje sekire, ali sačeka da se još dva zova oglase, dovoljno blizu da i ostah mogu da ih čuju.
„Jeste li čuh?“, upita i pogleda ka jugu kao da je tek tada čuo zov.
„Moji osmatrači su uočili Masemu.“ Na te reči još nekoliko ljudi diže glave i stade da osluškuje, pa klimnu kada se glasanje ptica ponovi, još glasnije nego ranije.
„Dolazi ovamo.“
Galen psujući nataknu kalpak na glavu i baci se u sedlo. Anura zgrabi uzde, a Masuri poče da se probija kroz sneg prema svojoj šarenoj kobili. Kopljanici se promeškoljiše u sedlima i počeše da odaju miris gneva, opet prožet strahom. Krilata straža je ubeđena da im je Masema dužan krvi, ali niko od njih nije bio željan da to pokuša da naplati sa svega pedesetoricom konjanika - kada Masema nikada ne jaše bez stotine.
„Neću da bežim od njega“, izjavi Berelajn. Ledeno se namršti i pogleda ka jugu.
„Sačekaćemo ga ovde.“
Galen zausti, ali ponovo zatvori usta ne progovorivši - bar ne njoj. Duboko udahnuvši, zaurla naređenja i razmesti Stražare. To nije bilo ni najmanje lako. Koliko god drveće bilo razmaknuto, šume nisu dobra mesta za kopljanike. Svaki juriš već na početku ne dolazi u obzir, a teško je proburaziti čoveka kopljem kada ovaj može da zamakne za deblo i iskoči iza tebe. Galen pokuša da ih razmesti ispred Berelajn, između nje i ljudi koji stižu, ali ga ona samo oštro pogleda i jednooki čovek promeni naređenja, pa postavi kopljanike u jedan krivudavi red, ispupčen oko ogromnih stabala, ali usredsređen na nju. Jednog vojnika Galen posla galopom nazad u logor, pognutog u sedlu i koplja spuštenog nisko kao da juriša, terajući konja što je brže mogao uprkos snegu i neravnom zemljištu. Berelajn na to izvi obrvu, ali ništa ne reče.
