Soba je u stvarnom svetu bila mračna, ali jedan jedini prozor propuštao je dovoljno mesečine da je Luk mogao da razazna umotane prilike dvoje ljudi koji su spavali pod ćebadima. Bez oklevanja, on zari po jedno sečivo u svaku. Oni se probudiše uz slabašan krik, ali on izvuče sečiva pa ih zari, ponovo i ponovo. Uz otrov, bilo je malo verovatno da bi ijedno moglo da krikne dovoljno glasno da bi se to čulo i van ove sobe, ali želeo je da ovom ubistvu da lični pečat koji mu otrov nije mogao zajamčiti. Ubrzo pošto im je zario sečiva pod rebra, prestali su da se trzaju.
Obrisavši sečiva o pokrivač, vrati ih u korice s istom pažnjom s kojom ih je bio izvukao. Bilo mu je dato mnogo darova, ali otpornost na otrov, ili bilo koje drugo oružje, nije bila među njima. Potom iz džepa izvuče jednu kratku sveću i oduva iz kamina dovoljno pepela da bi mogao upaliti fitilj. Uvek je voleo da pogleda ljude koje je ubio, ako nije mogao da ih gleda dok je to radio. Posebno je uživao u one dve Aes Sedai u Kamenu Tira. Neverica na njihovim licima kada se pojavio iz vazduha, užas kada su shvatile da nije došao da ih izbavi - to su bile dragocene uspomene. To je bio Isam, ne on, ali zato ta sećanja nisu bila ništa manje vredna. Nijedan od njih nije često bio u prilici da ubija Aes Sedai.
Za trenutak je proučavao lica muškarca i žene u krevetu, a onda je prstima ugasio plamen sveće i vratio je u džep pre nego što je ponovo zakoračio u Tel’aran’riod.
Njegov trenutni pokrovitelj je čekao. Muškarac, samo toliko je bio siguran, ali Luk nije mogao da gleda u njega. To nije bilo kao sa onim ljigavim Sivim ljudima, koje samo niste primećivali. Jednom je ubio jednog od njih, u samoj Beloj kuli. Na dodir su bili hladni i prazni. To je bilo kao ubijanje leša. Ne, ovaj čovek je učinio nešto pomoću Moći tako da je Luku pogled klizio niz njega poput vode koja se sliva niz staklo. Čak i ako bi ga pogledao samo uglom oka, bio mu je zamagljen.
„Ono dvoje koji su spavali u toj sobi, spavaće zauvek“, reče Luk, „ali taj je muškarac bio ćelav, a žena je bila seda.“
„Šteta“, odvrati čovek, a njegov glas kao da se topio u Lukovim ušima. Ne bi ga prepoznao kada bi ga čuo bez prikrivanja. Taj čovek mora da je bio jedan od Izabranih. Malo ko je osim Izabranih znao kako da dođe do njega, a među njima nijedan muškarac nije mogao da usmerava, niti bi se usudio da mu izdaje zapovedi. Njega su uvek molili za uslugu, osim ako je to bio Veliki i gospodar lićno, i u poslednje vreme Izabrani, ali niko od Izabranih koje je Luk dotad sreo nije preduzimao ovolike mere predostrožnosti.
„Želiš li da ponovo pokušam?“, upita Luk.
„Možda. Kada ti kažem. Ne pre toga. Zapamti, nikome ni reč o ovome.“ „Kako zapovediš“, odvrati Luk poklonivši se, ali čovek je već pravio prolaz, rupu koja se otvorila ka snežnoj kapiji u nekoj šumi. Nestao je pre nego što je Luk stigao da se uspravi.
To je stvarno bila šteta. Baš se radovao da ubije svog sestrića i njegovu naložnicu. Ali ako je morao da ubija vreme, lov je uvek bio zadovoljstvo. Postao je Isam. Isam je voleo da ubija vukove čak i više nego Luk.
Pokušavajući da jednom rukom čvrsto privija uz sebe vuneni ogrtač na koji nije bila navikla, i da ne padne iz sedla na koje je još manje bila navikla, Šalon je nespretno obadala svoga konja dok je pratila Harinu i njenog majstora mača Moada kroz rupu u vazduhu koja je vodila od dvorišta konjušnica Sunčeve palate do ... Nije bila sigurna kuda, osim da je to bila duga, otvorena oblast - čistina, je l’ se to tako naziva? Pomisli da je verovatno u pravu - jedna čistina, veća od palube češljara, usred iskrivljenog drveća rasutog po brdima. Borovi, jedino rastinje koje je prepoznavala, behu suviše mali i izvitopereni da bi bili od ikakve koristi osim za katran ili terpentin. Ostalo je većinom imalo gole sive grane koje su je podsećale na kosti. Jutarnje sunce nalazilo se tačno iznad vrhova drveća i, ako ništa drugo, činilo se da je hladnoća ovde oštrija nego u gradu koji su ostavili za sobom. Nadala se da se konj neće saplesti i prevrnuti je na stenje koje je virilo gde god gomilice snega nisu pokrivale trulo lišće na tlu. Nije verovala konjima. Za razliku od brodova, životinje su imale i sopstvenu volju. Bili su suviše podmukli da bi se tek tako penjalo na njih. A konji su imali zube. Kad god bi ih njen at pokazao, tako blizu njenih nogu, ona bi se trgla, potapšala bi ga po vratu i ispuštala bi umirujuće glasove. U stvari, veoma se nadala da ih on smatra umirujućim.
