Srce zime полностью

Pre svega je bio budala što je pustio Rohajda da ga nagovori na to. Trebalo je da sačekaju dok svi pristignu, ušunjavajući se jedan po jedan u grad kako ne bi bili primećeni. Rohajd je želeo slavu, da bude onaj koji je ubio al’Tora; Muranđanin je izgarao od čežnje da dokaže kako je bolji muškarac od al’Tora. Sad je zbog toga bio mrtav, a malo je trebalo da i Rejfer Kismen završi s njim, a Kismen je zbog toga bio besan. On je želeo moć, mnogo više nego slavu, možda da iz Kamena vlada Tirom. Možda i više. Želeo je da živi zauvek. Tako su mu obećali; to mu sleduje. Deo njegovog besa poticao je od toga što nije bio siguran da li bi zaista trebalo da ubiju al’Tora. Veliki gospodar je znao da on to želi - neće moći mirno da spava sve dok taj čovek ne bude mrtav i pokopan! - a ipak ...

„Ubijte ga“, naredio je M’Hejl pre nego što ih je poslao u Kairhijen, ali bio je nezadovoljan što su ih otkrili koliko i što nisu uspeli. Far Mading bio im je poslednja prilika; to je bilo jasno kao uglačani mesing. Dašiva je naprosto nestao. Kismen nije znao je li pobegao ili ga je M’Hejl ubio, a nije ga ni bilo briga.

„Ubijte ga“, malo kasnije je zapovedio Demandred, ali dodao je i da bi bilo bolje da ih sve pobiju pre nego da ih ponovo otkriju. Niko, čak ni M’Hejl, kao da nije znao za Taimova naređenja.

A još kasnije, Moridin je bio rekao: „Ubijte ga ako morate, ali pre svega donesite mi sve što poseduje. Tako ćete se iskupiti za prethodne omaške.“ Taj je čovek tvrdio kako je jedan od Izabranih, a niko nije bio toliko lud da kaže nešto takvo, osim ako je to bila istina, a opet, činilo se da su mu al’Torove stvari važnije nego njegova smrt, da je ubistvo samo nezgoda i da nije stvarno neophodno.

Njih dvojica bili su jedini Izabrani koje je Kismen ikada susreo, ali i od njih ga je bolela glava. Bili su gori od Kairhijenjana. Sumnjao je da bi ono što su ostavili nedorečeno moglo ubiti čoveka brže nego potpisano naređenje Velikog gospodara. Pa, kada Torval i Gedvin budu stigli, moći će da raspetljaju ...

Odjednom ga nešto ubode u desnu ruku, i on zapanjeno pogleda u krvavu mrlju koja mu se širila niz ogrtač. To nije ličilo na duboku posekotinu, a nijedan secikesa ne bi ga posekao po mišici.

„On je moj“, prošaputa neko iza njega, ali kada se okrenuo, tu je bila samo gomila na ulici, i svako je išao za svojim poslom. Nekoliko njih koji su primetili tamnu mrlju na njegovom ogrtaču, brzo skrenuše pogled. Na ovom mestu niko nije želeo da bude povezan ni s najmanjom grubošću. Bili su dobro uvežbani da ne primećuju ono što ne žele da vide.

Rana je damarala, pekla ga je jače nego u početku. Pustivši ogrtač da leprša, Kismen pritisnu levu ruku preko krvavog, prorezanog rukava. Činilo mu se da mu je ruka na dodir natekla, i vrela. Iznenada se s užasom zapiljio u desnicu, buljio dok je crnela i postajala podbula kao nedelju dana star leš.

Grozničavo je potrčao, gurajući ljude da mu se sklone s puta, obarajući ih. Nije znao šta mu se događa, kako je to izveđeno, ali bio je siguran kako će se završiti. Osim ako ne bude uspeo da izađe iz grada, dalje od jezera, gore, do brda. Onda bi imao priliku. Konj. Trebao mu je konj! Mora dobiti priliku. Bilo mu je obećano da će večito živeti! Sve što je video bili su pešaci, a oni su se razilazili pred njegovim jurišom. Učinilo mu se da čuje čegrtaljke stražara, ali to je mogla biti i krv koja mu je bubnjala u ušima. Sve se smrkavalo. Nešto ga jako udari u lice i znao je da je pao. Poslednja pomisao bila mu je da je jedan od Izabranih odlučio da ga kazni, ali zbog čega, nije znao.

Samo je nekoliko ljudi sedelo oko okruglih stolova u trpezariji Krune Mareda kada je Rand ušao. I pored veličanstvenog imena, to je bila skromna gostionica, s dvadesetak soba na dva sprata. Zemljani zidovi trpezarije bili su okrečeni u žuto, a muškarci, koji su služili oko stolova, nosili su duge žute kecelje. Zahvaljujući kamenim ognjištima na obe strane, u prostoriji je bilo znatno toplije nego što je bilo napolju. Zasuni su bili zatvoreni, ali lampe po zidovima smanjivale su zamračenost. Mirisi koji su navirali iz kuhinje obećavali su ukusan podnevni obrok: ribu iz jezera. Randu bi bilo žao da ga je propustio. Kuhinja u Kruni Mareda bila je veoma dobra.

Video je Lana kako sedi sam za stolom pored zida. Kožna upletena traka kojom je pridržavao kosu privlačila je poglede, ali on je odbijao da prestane da nosi handori čak i nakratko. Susreo je Randov pogled, a kada Rand pokaza glavom ka stepenicama u zadnjem delu prostorije, nije gubio vreme na ispitivačke poglede; jednostavno je spustio pehar s vinom, ustao i krenuo ka stepenicama. Čak i naoružan samo malim nožem o pojasu, delovao je opasno, ali ništa nije moglo da se učini ni u vezi s tim. Nekolicina muškaraca koji su sedeli za stolovima baciše pogled na Randa, ali zbog nečega brzo skrenuše pogled kada mu videše oči.