„Previše razmišljaš o muškarcima, Ninaeva“, razvuče Alivija. Ninaeva se namršti, ali umesto da išta kaže, samo je stajala na istom mestu poigravajući se jednom od svojih narukvica - čudnim komadom nakita s pljosnatim zlatnim lančićima koji su se spuštali nadlanicom njene leve ruke do prstenja na sva četiri prsta. Starija žena odmahivala je glavom kao da je razočarana što je nije podbola.
„Pakujem se jer moramo da idemo, i to brzo“, užurbano progovori Rand. Možda Ninaeva u ovom trenutku ćuti, koliko god to bilo čudno, ali ako joj lice potamni još samo malo, počeće da vuče pletenicu i da se dere toliko da joj niko satima neće moći oduzeti reč.
Pre nego što je i završio sa istim izveštajem koji je podneo Lanu, Min prestade da slaže stvari i poče da prebacuje svoje knjige u drugi sepet, toliko žureći da ih nije čak ni umotavala u ogrtače, što je obično radila. Druge dve žene stajale su piljeći u njega kao da ga nikada ranije nisu videle. Za slučaj da ne shvataju brzo kao Min, on nestrpljivo dodade: „Rohajd i Kismen sačekali su me u zasedi. Znali su da stižem za njima. Kismen se izvukao. Ako zna ovu gostionicu, on ili Dašiva ili Gedvin ili Torval ili svi zajedno mogu se pojaviti ovde, možda za dva ili tri dana, a možda kroz sat ili tako nešto.“
„Shvatam“, reče Ninaeva i dalje buljeći u njega. U njenom glasu nije bilo vreline; buni li se samo reda radi? „Ako hoćeš da požuriš, pomozi Min umesto što stojiš tu kao neki vunoglavi tupavko.“ Još trenutak je piljila u njega, a onda je odmahnula glavom i izašla.
Alivija zastade, iako je krenula za njom, pa pokaza zube Randu. Ne, kod nje više nije bilo ničeg pokornog. „Tako si mogao da pogineš", reče mu s neodobravanjem. „Imaš previše toga da učiniš da bi dopustio da te tek tako ubiju. Moraš nam dopustiti da ti pomognemo.“
On se mrštio na vrata koja su se zatvorila za njom. „Jesi li imala ikakva viđenja o njoj, Min?“
„Sve vreme, ali ne od one vrste na koju misliš, ništa što bih razumela.“ Nabrala je nos uzevši jednu od knjiga i stavljajuči je sa strane. Malo je verovatno da bi ona ostavila ijednu knjigu iz svoje već pozamašne biblioteke. Nema sumnje, tu je nameravala da ponese i da počne da je čita prvom prilikom. Provodila je sate nosa zabodenog u knjige. „Rande“, polako je progovorila, „ti si sve to uradio, ubio si jednog čoveka i suočio si se s drugim i ... Rande, ja nisam
„Nisam bio ljut na njega.“ Odmahujući glavom, on ponovo poče da gura odeću u bisage. „Samo je trebalo da bude ubijen, to je sve. A zbog čega bih se plašio?“
„O“, reče piskavo. „Razumem.“ Ponovo se nagla nad knjige. Veza se potpuno umirila, kao da je bila duboko u mislima, ali jedna uznemirena nit puzala je kroz tu smirenost.
„Min, obećavam ti da neću dopustiti da ti se išta dogodi.“ Nije znao hoće li moći da održi to obećanje, ali nameravao je da pokuša.
Ona mu se osmehnu, i gotovo da se glasno nasmejala. Svetlosti, bila je tako lepa. „Znam to, Rande. A ja neću dopustiti da se tebi bilo šta dogodi.“ Ljubav obasja vezu i poteče njome, poput podnevnog sunca. „Međutim, Alivija je u pravu. Moraš nam dopustiti da ti nekako pomognemo. Ako budeš dobro opisao te momke, možda bismo mogle da se raspitamo. Sasvim sigurno ne možeš sam da pretražiš ceo grad.“
Rand jedva da je čuo glas u svojoj glavi. Odjednom je znao kako ne mora da opisuje Kismena i ostale. Mogao ih je nacrtati tako dobro da bi svako odmah prepoznao lica. Samo što on nikada u životu nije umeo da crta. Ali Lijus Terin je mogao. To je trebalo da ga uplaši. Trebalo je.
Isam je koračao sobom posmatrajući je na uvek prisutnoj svetlosti Tel’aran’rioda. Posteljina na krevetu menjala se od izgužvane do uredno nameštene na jedan pogled. Prekrivač se bio promenio od cvetnog preko jednostavnog, tamnocrvenog, do postavljenog. Nebitne stvari ovde su se uvek menjale, a on jedva da je to više i primečivao. Nije mogao da koristi Tel’aran’riod onako kako su to mogli Izabrani, ali ovde se osećao najslobodnije. Ovde, on je mogao da bude ono što je želeo. Zakikotao se na tu pomisao.
Zaustavivši se pored kreveta, on pažljivo odmota dva otrovna bodeža pa zakorači iz Neviđenog sveta u stvarnost. Dok je to činio, postao je Luk. Činilo se da to više odgovara.
