Perin je s osećajem teskobe posmatrao planine Rodoubičinog bodeža dok je jahao. Put je i dalje išao uzbrdo. Izgledalo je kao da će se večito penjati, mada je mislio da nema još mnogo do najviše tačke prolaza. S jedne strane staze zemlja se oštro spuštala do plitkog planinskog potočića, koji se penio preko oštrog stenja. S druge strane dizala se planina, u nizu iskrzanih litica, nalik na zamrznute kamene vodopade. Sama staza pružala se preko stenovite zaravni. Neke stene bile su velike kao ljudska glava, a neke kao taljige. Bilo je jednostavno sakriti se među njima.
Vukovi rekoše da u planinama ima ljudi. Perin se pitao da li su to neki od Fejnovih Prijatelja Mraka. Vukovi nisu znali, a nisu ni marili. Znali su samo da su Izopačeni negde pred njima. Još daleko, iako je Ingtar nametao brz korak. Perin primeti kako Uno posmatra planine oko njih kao i on.
Met je jahao naizgled bez ikakvih briga. Luk mu je bio prebačen preko leđa, a on je žonglirao s tri obojene lopte. Ali delovao je ubledelo. Verin ga je sada pregledala dva ili tri puta dnevno. Mrštila se, a Perin je bio siguran da je čak pokušala i da ga Izleči, ali koliko je mogao da vidi, ništa nije postigla. U svakom slučaju, činilo se da je više bila obuzeta nečim o čemu nije želela da govori.
Ingtar uspori svog konja sve dok nije jahao rame uz rame s Perinom. Kresta u obliku polumeseca na Sijenarčevom šlemu ponekad je Perinovom pogledu ličila na troločke rogove. Ingtar tiho upita: „Ponovi mi šta su vukovi rekli.“
„Deset puta sam ti ispričao“, progunđa Perin.
„Ispričaj mi ponovo! Bilo šta što mi je možda promaklo, što će mi pomoći da pronađem Rog...“ Ingtar duboko udahnu i lagano ispusti vazduh. „Moram pronaći Rog Valera, Perine. Ponovo mi ispričaj.“
Posle toliko ponavljanja, Perin nije morao da sređuje misli. Ravnim glasom poče: „Neko – ili nešto – napao je noću Prijatelje Mraka i pobio one Troloke koje smo pronašli.“ Stomak mu se nije više prevrtao na tu pomisao. Gavranovi i lešinari nisu se uredno hranili. „Vukovi ga zovu – ili to zovu – Senoubica; mislim da je to bio čovek, ali nisu hteli da se dovoljno približe da bi jasno videli. Ne boje se tog Senoubice; više ga poštuju. Kažu da Troloci sada jure za Senoubicom. I kažu da je Fejn s njima“ – čak i posle toliko vremena sećanje na Fejnov osmeh nateralo ga je da iskrivi usta – „iz čega sledi da to svakako važi i za ostatak Prijatelja Mraka.“
„Senoubica“, promrmlja Ingtar. „Nešto od Mračnoga, kao Mirdraal? Video sam u Pustoši nešto što se može nazvati Senoubicama, ali... Jesu li još nešto videli?“
„Nisu hteli da mu se približe. Nije to bila Sen. Rekao sam ti da bi Sen ubili još brže no Troloka, makar pri tom izgubili pola čopora. Ingtare, vukovi koji su to videli preneli su drugima, a ovi drugima, pre no što je stiglo do mene. Mogu samo da ti kažem ono što su preneli, a nakon toliko prepričavanja...“ Ućuta kada im se Uno pridruži.
„Aijel u stenju“, tiho kaza jednooki čovek.
„Ovako daleko od Pustare?“, s nevericom upita Ingtar. Uno nekako uspe da izgleda uvređeno a da nije promenio izraz lica, a Ingtar dodade: „Ne, verujem ti. Samo sam iznenađen.“
„Plameno je hteo da ga vidim, ili verovatno ne bih.“ Uno je zvučao zgađeno što je morao to da prizna. „A njegovo prokleto lice nije bilo pod velom, što znači da ne namerava da ubija. Ali kada vidiš jednog krvavog Aijela, uvek ih ima još koje ne vidiš.“ Odjednom razrogači oko. „Nek sam spaljen ako ne izgleda kao da prokleto želi nešto više no da samo bude primećen.“ Pokaza čoveka koji je iskoračio na put pred njima.
Istog trenutka Masema podiže koplje i mamuznu konja, koji se u tri koraka dade u puni galop. Nije bio jedini; četiri čelična vrha jurila su ka čoveku na zemlji.
„Stoj!“, povika Ingtar. „Stoj, rekoh! Uši ću da otkinem svakome ko ne stane u mestu!“
Masema okrutno zauzda konja, zategnuvši uzde. I ostali stadoše, u oblaku prašine, ni deset koraka od čoveka. Koplja im i dalje behu uprta ka njegovim grudima. On se tek tada pomače – diže ruku da odagna prašinu koja je letela ka njemu.
