„Ja ću se pobrinuti za Troloke.“
Krajičkom oka, video je Loijala i Selenu u svojoj beloj haljini poluskrivenoj plaštom kako odlaze. Jedan od Troloka s druge strane valjaka uzbuđeno pokaza ka njima, ali ipak su oklevali, gledajući ka prozoru gde je još stajala ona žena.
„Ovde su vrata!“, začu se Loijalov tihi uzvik. Jedan od Troloka zakorači iz senke, a ostali pođoše za njim spremajući se da jurnu. Kao iz neke daljine, Rand ču kako žena na prozoru vrisnu, a Loijal nešto povika.
Ne razmišljajući, Rand skoči na noge. Morao je nekako da zaustavi Troloke, ili će ga pregaziti. A i Loijala i Selenu s njim. Zgrabi jedan od zapaljenih štapića i baci se na najbliži valjak. On se nagnu i poče da pada. Rand uhvati četvrtastu drvenu osnovu; valjak je bio usmeren pravo ka Trolocima. Oni nesigurno usporiše – žena na prozoru vrisnu – a Rand plamenom dotače fitilj tačno gde je izlazio iz valjka.
Smesta se začu šupalj udarac, a debela drvena osnova tresnu o njega, oborivši ga. Urlik nalik na udar groma začu se u noći, a zaslepljujuća svetlost rascepi tamu.
Trepćući, Rand nekako ustade, kašljući zbog gustog oštrog dima, dok su mu uši zvonile. Zapanjeno je pogledao oko sebe. Polovina valjaka i svi stalci su popadali, a jedan ugao zgrade kraj koje su bili Troloci jednostavno je nestao. Plamenovi su lizali krajeve dasaka i greda. Nije bilo ni traga od Troloka.
Kroz zvonjavu u ušima Rand ču viku iluminatora u zgradi. Teturavo potrča i ulete u uličicu. Negde na pola ulice saplete se o nešto i shvati da je to njegov plašt. Zgrabi ga ne zastajkujući. Iza njega krici iluminatora ispuniše noć.
Loijal je nestrpljivo cupkao pored otvorenih vrata. Bio je sam.
„Gde je Selena?“, žustro upita Rand.
„Vratila se tamo, Rande. Pokušao sam da je zgrabim, ali izvukla mi se iz ruku.“
Rand se okrenu prema buci. Kroz neprestano pištanje u ušima, jedva je čuo poneki povik. Požar je sada osvetljavao prozore.
„Vedra s peskom! Brzo dajte vedra s peskom!“
„Ovo je propast! Propast!“
„Neki su otišli tamo!“
Loijal zgrabi Randa za ramena. „Ne možeš joj pomoći, Rande. Ne tako što će i tebe uhvatiti. Moramo da pođemo.“ Neko se pojavi na kraju ulieice, senka oivičena svetlošću vatre iza nje, i pokaza ka njima. „Hajdemo, Rande!“
Rand dopusti da ga Loijal izvuče kroz vrata u tamu. Vatra je slabila za njima, sve dok se nije pretvorila u sjaj u noći, a svetlosti Forgejta behu sve bliže. Rand je skoro želeo da se pojavi još Troloka, nešto protiv čega bi mogao da se bori. Ali samo je noćni povetarac talasao travu.
„Pokušao sam da je zaustavim“, kaza Loijal. Zavlada duga tišina. „Zaista ništa nismo mogli da uradimo. Uhvatili bi i nas.“
Rand uzdahnu. „Znam, Loijale. Učinio si šta si mogao.“
Neko vreme koračao je unazad, gledajući ka sjaju. Činio se sve manjim; iluminatori mora da su gasili vatru. „Moram nekako da joj pomognem.“
Prošli su kroz Forgejt osvetljenim ulicama, umotani u tišinu koja ih je odsekla od veselja oko njih.
Kada uđoše u
Rand ga uze i zapanjeno pogleda beli pečat. Polumesec i zvezde. „Ko je ovo ostavio? Kada?“
„Neka starica, moj lorde. Nema ni četvrt sata kako je otišla. Sluškinja, mada nije rekla iz koje kuće.“ Kual se osmehnu, kao da ga poziva da mu se poveri.
„Hvala“, kaza Rand, i dalje gledajući pečat. Gostioničar ih je zamišljeno posmatrao dok su se peli uz stepenice.
Hurin izvadi lulu iz usta kada Rand i Loijal uđoše. Kratki mač i mačolomac bili su mu na stolu. Brisao ih je uljanom krpom. „Dugo ste bili sa zabavljačem, moj lorde. Je li dobro?“
Rand se trže. „Šta? Tom? Da, on je...“ Palcem slomi pečat i poče da čita.
Kad god pomislim da znam šta ćeš uraditi, ti učiniš nešto drugo. Opasan si ti čovek. Možda neće dugo proći pre no što ponovo budemo zajedno. Misli o Rogu. Misli o slavi. I misli o meni, jer ćeš uvek biti moj.
Opet nije bilo potpisa, već samo taj lepršavi rukopis.
„Jesu li sve žene lude?“, upita Rand tavanicu. Hurin sleže ramenima. Rand se sruči u drugu stolicu, onu za Ogijera; stopala su mu visila nad podom, ali nije ga bilo briga. Zagledao se u kovčeg pokriven ćebetom ispod Loijalovog kreveta.
