Selena nešto ljutito reče kada ju je oborio na tlo iza zida, ali nije ga bilo briga. Pokušao je da se zaštitnički raširi preko nje, dok se Loijal skupio iza njih. Čekajući da valjak bukne, pitao se da li će od zida nešto ostati. Začu se šupalj udarac, koji je više osetio kroz zemlju no što ga je čuo. Oprezno, diže se sa Selene dovoljno da proviri preko ivice zida. Ona ga snažno munu u rebra i izvi se ispod njega, proklevši na nekom nepoznatom jeziku, ali on to nije ni primetio.
S vrha valjka dizao se pramičak dima. To je bilo sve. Zbunjeno odmahnu glavom.
Uz gromovit tresak, ogromni crveni i beli cvet zaplamte visoko na mračnom nebu, a onda lagano poče da se rasipa u varnice.
Dok je on blenuo u njega, iz osvetljene zgrade začu se vika. Ljudi i žene ispunili su prozore, gledajući i pokazujući dok su vikali.
Rand čežnjivo pogleda mračnu uličicu, na svega desetak koraka. A prvi korak doveo bi ga tačno u vidno polje ljudi na prozorima. Iz zgrade navreše užurbana stopala.
On ponovo pritisnu Loijala i Selenu iza zida, nadajući se da liče na samo još jednu senku. „Budite mirni i tihi“, prošapta. „To nam je jedina nada.“
„Ponekad“, tiho mu kaza Selena, „ako si vrlo miran, niko te ne može videti.“ Nije zvučala ni najmanje zabrinuto.
S druge strane zida čizme su dobovale tamo i nazad. Čulo se gnevno vikanje. Pogotovu od žene koju Rand prepozna kao Aludru.
„Veliki mamlaze, ti Tamuze! Velika svinjo, ti! Tvoja majka, ona je bila koza, Tamuze! Jednog dana sve ćeš nas pobiti.“
„Kriv ja za ovo nisam, Aludra“, pobuni se on. „Sigurno sam stavio sve na mesto svoje...“
„Odgovarati meni nemoj, Tamuze! Svinja velika ne zaslužuje kao čovek da govori!“ Aludrin glas promeni se da odgovori na pitanje nekog drugog čoveka. „Vremena nema da se druga pripremi. Galdrijan, zadovoljiti se on mora noćas ostatkom. I to ranije. A ti, Tamuze! Sve ćeš ponovo kako treba postaviti, a sutra s taljigama da kupiš đubrivo otići ćeš. Noćas nešto po zlu opet li pođe, verovati ti neću ubuduće ni toliko!“
Koraci se udaljiše ka zgradi, praćeni Aludrinim mrmljanjem. Tamuz osta, gunđajući sebi u bradu o nepravdi.
Randu stade dah kada čovek priđe da podigne pali stalak. Pritisnut uza zid, skriven senkama, video je Tamuzova leđa i ramena. Čovek je trebalo samo da okrene glavu, i ne bi mogao da ne primeti Randa i ostale. I dalje se žaleći samome sebi, Tamuz namesti plamteće štapiće na stalak, a onda se ljutito zaputi prema zgradi u koju su svi ostali otišli.
Udahnuvši duboko, Rand hitro pogleda ka čoveku, a onda se ponovo uvuče u senke. Nekoliko ljudi još je bilo na prozorima. „Noćas ne možemo da očekujemo još sreće“, šapnu.
„Kaže se da veliki ljudi sami stvaraju svoju sreću“, tiho kaza Selena. „Hoćeš li prestati s tim“, iscrpljeno joj odgovori. Zeleo je da mu glava nije tako puna njenog mirisa; od njega mu je bilo teško da misli. A onda se seti dodira njenog tela kada ju je gurnuo dole – oblina i čvrstina u uznemirujućoj mešavini. Ni to nije pomoglo.
„Rande?“ Loijal je virio iza zida dalje od osvetljene zgrade. „Mislim da će nam trebati još sreće, Rande.“
Rand se pomeri da pogleda preko Ogijerovog ramena. Iza brisanog prostora, u uličici koja je vodila do vrata bez zasuna, tri Troloka oprezno su izvirivala iz senki ka osvetljenim prozorima. Jedna žena stajala je na prozoru; izgleda da nije videla Troloke.
„Dakle“, tiho kaza Selena. „Pretvorilo se u zamku. Ako te ovi ljudi uhvate, možda će te ubiti. A Troloci hoće sigurno. Ali možda ćeš moći dovoljno brzo da pokolješ Troloke da ne dignu uzbunu. Možda ćeš moći da sprečiš ljude da te ubiju kako bi sačuvali svoje male tajne. Da bi to postigao, moraćeš da budeš veliki čovek iako možda ne želiš veličinu.“
„Ne moraš da budeš tako srećna zbog toga“, odgovori Rand. Pokuša da ne misli o njenom mirisu, o tome kakav je osećaj dotaći je, i praznina ga skoro okruži. Otresao se od nje. Izgleda da ih Troloci još nisu pronašli. Spustio se, pogleda uprtog u najbližu uličicu. Ako budu pošli ka njoj, Troloci će ih sigurno spaziti, kao i žena na prozoru. Biće to prava trka. Ko će ih prvi uhvatiti: Troloci ili iluminatori?
„Tvoja veličina će me usrećiti.“ Uprkos tim rečima, Selena je zvučala gnevno. „Možda bi trebalo da te ostavim da neko vreme sam tražiš svoj put. Ako ne želiš da zgrabiš veličinu kada ti je nadohvat ruke, možda i zaslužuješ da umreš.“
Rand odbi da je pogleda. „Loijale, možeš li da vidiš da li su na kraju te ulice vrata?“
Ogijer odmahnu glavom. „Ovde je suviše svetla, a tamo previše tamno. Da sam u uličici, mogao bih da vidim.“
Rand prstom pređe preko balčaka. „Povedi Selenu. Čim vidiš vrata –
„Dobro, Rande.“ Loijal je zvučao zabrinuto. „Ali čim se pomerimo, oni Troloci pojuriće na nas, ma ko da gleda. I da tamo budu vrata, biće nam za petama.“
