Bio je to visok čovek, kože preplanule od sunca i kratko ošišane riđe kose, ali deo je bio pokupljen u rep koji mu je visio do ramena. Sva njegova odeća bila je u nijansama smeđe i sive koje su se stapale sa stenom i zemljom – od mekih, do kolena visokih čizama, pa sve do tkanine labavo obmotane oko vrata. Preko ramena mu je virio kraj kratkog luka od roga, a s jedne strane pojasa visio tobolac načičkan strelama. Na drugoj strani bio mu je dugi nož. U levoj ruci držao je okrugli mali štit od kože i tri kratka koplja. Nisu bila duža od polovine njegove visine, ali vrhovi su im bili dugi kao oni na šijenarskim konjičkim kopljima.
„Nema gajdaša da sviraju“, uz smešak izjavi čovek, „ali ako želite da igrate...“ Nije se ni makao, ali Perin iznenada oseti da je spreman. „Ja sam Urijen, iz Septe Dva Vrha od Rejn Aijela. Ja sam Crveni štit. Zapamtite me.“
Ingtar sjaha i pođe napred skinuvši šlem. Perin je oklevao samo trenutak pre no što sjaha da mu se pridruži. Nije mogao da propusti priliku da izbliza vidi Aijela. Ponašati se kao Aijel s crnim velom. Sve priče govorile su kako su Aijeli opasni i smrtonosni kao Troloci – u nekima je čak stajalo da su svi oni Prijatelji Mraka ali Urijenov osmeh nekako nije delovao opasno, uprkos tome što je izgledalo da je čovek spreman na skok. Oči mu behu plave.
„Liči na Randa.“ Perin se osvrnu i vide da im se i Met pridružio. „Možda je Ingtar u pravu“, tiho dodade Met. „Možda je Rand zaista Aijel.“
Perin klimnu. „Ali to ništa ne menja.“
„Ne, ništa.“ Met je zvučao kao da ne pričaju o onome na šta je Perin mislio.
„Obojica smo daleko od svojih domova“, obrati se Ingtar Aijelu, „a mi, barem, nismo došli da bismo se borili.“ Perin promeni mišljenje o Urijenovom osmehu; čovek je izgledao razočarano.
„Kako ti drago, Sijenarče.“ Urijen se okrenu ka Verin, koja je tek silazila s konja, i načini neobičan naklon, zabivši vrhove svojih kopalja u zemlju i ispruživši desnu ruku, dlanom nagore. Glas mu se ispuni poštovanjem. „Mudra, moja voda je tvoja.“
Verin pruži uzde jednom vojniku. Osmotrila je Aijela dok se približavala. „Zašto me tako zoveš? Misliš li da sam Aijel?“
„Ne, Mudra. Ali izgledaš kao neko ko je putovao u Ruidean i preživeo. Godine ne dodiruju Mudre na isti način kao druge žene, ili kao što dodiruju muškarce.“
Lice Aes Sedai ozari se uzbuđenim izrazom, ali Ingtar nestrpljivo progovori: „Pratimo Prijatelje Mraka i Troloke, Urijene. Jesi li primetio neki njihov trag?“
„Troloci? Ovde?“ Urijenove oči zasjaše. „To je jedan od znakova o kojima proročanstva govore. Kada Troloci ponovo izađu iz Pustoši, mi ćemo napustiti Trostruku zemlju i povratiti naša stara mesta.“ Od Sijenaraca na konjima začu se žamor. Urijen ih pogleda tako ponosno da je izgledalo kao da on njih gleda s visine.
„Trostruka zemlja?“, upita Met.
Perin pomisli kako je još bleđi. Nije baš izgledao bolesno, već pre kao da dugo nije izlazio na sunce.
„Vi je zovete Pustara“, odgovori Urijen. „Za nas je to Trostruka zemlja. Kamen, da nas oblikuje; mesto iskušenja, da se dokažemo; i kazna za počinjeni greh.“
„Kakav greh?“, upita Met. Perinu zastade dab u iščekivanju da koplja u Urijenovoj ruci polete.
Aijel samo slegnu ramenima. „Bilo je to tako davno da se niko ne seća. Izuzev Mudrih i glavara klanova, a oni o tome ne govore. Mora da je to bio veoma veliki greh, ako ne mogu da nateraju sebe da nam kažu, ali Tvorac nas dobro kažnjava.“
„Troloci“, beše uporan Ingtar. „Jesi li video Troloke?“
Urijen odmahnu glavom. „Pobio bih ih da jesam, ali nisam video ništa sem stenja i neba.“
Ingtar zatrese glavom. Ništa ga više nije zanimalo. Ali Verin progovori. Glas joj beše oštro usredsređen. „Taj Ruidean. Šta je to? Gde je? Kako su devojke odabrane da idu?“
Urijenovo lice posta bezizražajno, a oči mu se skupiše. „Ne mogu da govorim o tome, Mudra.“
Uprkos sebi, Perin zgrabi sekiru. Bilo je nečeg u Urijenovom glasu. Ingtar takođe beše spreman da posegne za mačem, a konjanici se promeškoljiše. Ali Verin priđe Aijelu, sve dok mu skoro nije dotakla grudi, i pogleda ga u lice.
„Ja nisam Mudra kakve ih znaš, Urijene“, upornim glasom mu reče. „Ja sam Aes Sedai. Ispričaj mi šta možeš o Ruideanu.“
Čovek koji je bio spreman da se suoči s dvadesetoricom sada je izgledao kao da želi da pobegne od te punačke prosede žene. „Ja... mogu ti reći samo ono što svi znaju. Ruidean je u zemljama Džen Aijela, trinaestog klana. O njima ne mogu da govorim, sem da ih imenujem. Tamo ne sme da ide niko sem žena koje žele da postanu Mudre, ili muškaraca koji žele da budu glavari klanova. Možda Džen Aijeli biraju među njima; ne znam. Mnogi odlaze; malo ih se vraća, a oni koji se vrate nose znak onoga što jesu – Mudre, ili glavari. Ništa više ne mogu reći, Aes Sedai. Ništa više.“
Verin ga je i dalje gledala, skupljenih usana.
Urijen pogleda nebo, kao da pokušava da ga upamti. „Hoćeš li me sada ubiti, Aes Sedai?“
Ona trepnu. „Šta?“
