A onda oklopnik skinu svoj šlem i Domon se zapanji. To je bila žena. Tamna joj kosa beše kratko ošišana, a lice odlučno, ali nije bilo sumnje. Nikada nije čuo za tako nešto, izuzev među Aijelima, a dobro se znalo da su svi Aijeli ludi. Podjednako uznemirujuća činjenica bila je što joj lice nije bilo drugačije, kao što je očekivao da će kod Seanšana biti. Istina je da su joj oči bile plave, a put izuzetno svetla, ali to je i ranije viđao. Da ta žena nosi haljinu, niko je ne bi dvaput pogledao. Odmeri je i promeni mišljenje. Zbog tog hladnog pogleda i odlučnog izraza svuda bi je uočili.
Drugi vojnici popeše se za njom na palubu. Kada neki od njih skinuše šlemove, Domon s olakšanjem vide da su barem oni muškarci. Muškarci crnih ili smeđih očiju, koji ne bi skrenuli pažnju u Tančiku ili Ilijanu. Već su počele da mu se priviđaju vojske plavookih žena s mačevima.
Seanšanka arogantno odmeri brod, a onda odluči da Domon mora da je kapetan – sudeći po odeći bio je to ili on ili Jarin, a Jarinove sklopljene oči i molitve koje je mrmljao sebi u bradu upućivale su na Domona – i prostreli ga pogledom kao kopljem.
„Ima li žena među tvojom posadom ili putnicima?“ Govorila je uz meko otezanje, zbog koga ju je bilo teško razumeti, ali glas joj je bio odsečan, što je značilo da je navikla da joj se odgovara. „Govori, čoveče, ako si ti kapetan. Ako nisi, probudi tu drugu budalu i kaži mu da govori.“
„Ja kapetan, moja gospo“, oprezno odgovori Domon. Nije imao pojma kako da je oslovi, a nije želeo da pogreši. „Putnici nemam, u posadi žena nemam.“ Pomisli na otete devojke i žene, i ne prvi put zapita se šta ti ljudi hoće od njih.
Iz čamca se popeše dve žene. Jedna je dok se pela vukla drugu – Domon trepnu – na povocu od srebrnastog metala. Povodac je išao od narukvice u ruci prve do okovratnika na vratu druge. Nije mogao da vidi da li je upleten ili spojen – izgledalo je da je nekako i jedno i drugo – ali bilo je očigledno da je iz jednog dela s narukvicom i okovratnikom. Prva žena namota povodac kada druga stupi na palubu. Žena s ogrlicom nosila je jednostavnu tamnosivu haljinu i stajala skupljenih ruku i očiju uprtih u daske podno svojih nogu. Druga je na grudima i donjem delu duge plave haljine imala crvene ploče s račvastim srebrnim munjama. Domon s nelagodom odmeri žene.
„Pričaj polako, čoveče“, naredi plavooka žena svojim otegnutim govorom. Pređe preko palube i pogleda ga pravo u oči. Nekako je delovala višom i većom od njega. „Tebe je teže razumeti čak i od ostatka ove od Svetlosti napuštene zemlje. A ja ne polažem pravo da sam od Krvi. Ne još. Nakon
Domon ponovi ono što je već rekao, pokušavši da govori polako, i dodade: „Ja mirno trgovče, kapetanu. Ne mislim zlo tebi i nemam tvoji rat.“ Nije mogao da se suzdrži a da ponovo ne pogleda dve žene spojene povocem.
„Mirni trgovac?“, mislila se Egeanin. „U tom slučaju, moći ćeš slobodno da ideš pošto se ponovo zakuneš na vernost.“ Ona primeti njegove poglede i sa smeškom se okrenu ka ženama, kao ponosna vlasnica. „Diviš se mojoj
Domon se zagleda u ženu na srebrnom povocu. Povezao je onu koja je nosila munje s vatrenim morskim fontanama, i pretpostavio da je ona Aes Sedai. Ono što je Egeanin rekla pomutilo mu je um.
Nije ni video udarac nadlanicom. Zatetura se kada mu njena čelična rukavica rascepi usnu.
„To ime nikada se ne izgovara“, opasno tiho reče Egeanin. „Postoje samo
Domon proguta krv i natera sebe da ne podigne pesnice. Da je imao mač pri ruci, opet ne bi poveo svoju posadu u pokolj protiv desetak oklopljenih vojnika, ali morao je da se napregne kako bi mu glas ostao ponizan. „Nisam smeravao nepoštovanje, kapetanu. Ne znam ničega za tebe i tvoje običaje. Ako vređavao sam, to je neznanje, ne namere.“
Ona ga najpre pogleda, a potom odgovori: „Svi ste vi neznalice, kapetane, ali vi ćete platiti dug vaših predaka. Ova zemlja bila je naša i biće ponovo. S Povratkom, ponovo će biti naša.“ Domon nije znao šta da kaže –
„Zakletvu, kapetanu? Kakvu zakletvu?“
„Da se pokoravaš, čekaš i služiš. Tvoji preci trebalo je da upamte.“
