Veliki lov полностью

„Ništa ne raditi oduvek je bio potez u Velikoj igri“, uzdahnuvši odgovori ona, „a pogotovu kako je sada igraju. Ti si bio varnica, a Kairhijen je eksplodirao kao iluminatorski vatromet. Šta misliš da će se desiti kada vesti iz Falmea stignu do Arad Domana i Tarabona? Uvek je bilo ljudi voljnih da priđu bilo kome ko se nazove Zmajem, ali nikada nije bilo ovakvih znakova. A ima još. Evo.“ Ona baci jednu torbicu na njegove grudi. On je na trenutak oklevao pre no što je otvori. U njoj su bile krhotine nečega što je ličilo na crno-belu glaziranu grnčariju. I ranije je tako nešto video. „Još jedan pečat zatvora Mračnoga“, promumla. Min zaprepašćeno uzdahnu; sada mu stisnu šaku tražeći zaštitu, ne pružajući je.

„Dva“, kaza Moiraina. „Sada su od sedam slomljena tri. Onaj koji sam ja imala, i dva koja sam pronašla u boravištu visokog lorda u Falmeu. Kada svih sedam bude slomljeno, možda i pre, zakrpa koju su ljudi stavili na rupu što su je izbušili u zatvoru koga je Tvorac načinio biće pokidana, a Mračni će ponovo moći da ispruži ruku kroz tu rupu i dodirne svet. A jedina nada koju svet ima jeste da će Ponovorođeni Zmaj biti tamo da se sa njim suoči.“

Min pokuša da zaustavi Randa da ne zbaci ćebad, ali on je nežno odgurnu. „Moram da se prošetam.“ Ona mu pomože, ali uz veoma mnogo uzdaha i gunđanja kako će samo pogoršati svoju ranu. On otkri da su mu grudi obmotane zavojima. Min prebaci jedno ćebe preko njegovih ramena kao plašt.

Jedan trenutak stajao je gledajući sečivo označeno čapljom na zemlji. Ono što je od njega ostalo. Tamov mač. Mačmoga oca. Nevoljno, nevoljnije no što je išta u svom životu uradio, on diže ruke od nade da će otkriti kako mu je Tam zaista otac. Osećao se kao da sam sebi čupa srce iz grudi. Ali to nije promenilo ono što je prema Tamu osećao, a Emondovo Polje bilo je jedini dom koji je ikada imao. Fejn je važan. Još jedna dužnost mije ostala. Da ga zaustavim.

Dve žene morale su da ga podupru, jedna pod svakom rukom, do već upaljenih logorskih vatri nedaleko od prašnjavog puta. Loijal je bio tamo i čitao knjigu Ploviti iza zalaska sunca, a s njim i Perin koji je piljio u vatru. Sijenarci su pripremali svoj večernji obrok. Lan je sedeo pod drvetom i oštrio mač; Zaštitnik oprezno pogleda Randa, a onda klimnu.

Bilo je tu još nešto. Zmajev barjak vijorio se na vetru usred logora. Negde su pronašli pravi štap da zameni Perinovu mladicu.

Rand ljutito upita: „Šta to traži tu, gde svi koji prođu mogu da ga vide?“

„Prekasno je za skrivanje, Rande“, odgovori Moiraina. „Za tebe je uvek bilo prekasno za skrivanje.“

„Ne moraš baš ni da kačiš znak na kome piše ovde sam. Nikada neću pronaći Fejna ako me neko ubije zbog tog barjaka.“ Okrenu se ka Loijalu i Perinu. „Drago mi je što ste ostali. Razumeo bih da niste.“

„Zašto ne bih ostao?“, upita Loijal. „Istina je da si daleko više ta’veren no što sam mislio, ali i dalje si moj prijatelj. Nadam se da jesi.“ Uši mu se nesigurno trznuše.

„Jesam“, reče Rand. „Dok god je bezbedno biti u mojoj blizini, a čak i nakon toga.“ Osmeh ozari Ogijerovo lice.

„I ja ostajem“, kaza Perin. U glasu mu se čulo mirenje sa sudbinom, ili možda prihvatanje. „Točak nas čvrsto tka u Šaru, Rande. Ko bi pomislio da će se tako nešto desiti dok smo bili u Emondovom Polju?“

Šijenarci se okupiše. Na Randovo iznenađenje, svi padoše na kolena. Svi do jednog gledali su ga.

„Hoćemo da ti se zavetujemo“, reče Uno. Ostali koji su s njim klečali klimnuše.

„Vi ste zakleti Ingtaru, i lordu Agelmaru“, pobuni se Rand. „Ingtar nije uzalud umro, Uno. Poginuo je da bi mi ostali mogli da pobegnemo s Rogom.“ Nije bilo potrebe da njima, niti bilo kome drugom kaže ostatak. Nadao se da je Ingtar ponovo pronašao Svetlost. „Recite to lordu Agelmaru kada se vratite u Fal Daru.“

„Rečeno je“, oprezno reče jednooki čovek, „da će Zmaj, kada ponovo bude rođen, skršiti sve zakletve, prekinuti sve veze. Sada nas ništa ne drži. Hteli bismo da se tebi zakunemo na vernost.“ Isuka svoj mač i položi ga pred sebe, balčakom prema Randu. Ostatak Šijenaraca učini to isto.

„Borio si se protiv Mračnoga“, reče Masema. Masema, koji ga je mrzeo. Masema, koji ga je gledao kao da vidi samu Svetlost. „Video sam te, lorde Zmaju. Video sam. Tvoj sam, do smrti.“ Njegove tamne oči sijale su željom i žarom.

„Moraš da odabereš, Rande“, kaza Moiraina. „Svet će biti slomljen, slomio ga ti ili ne. Tarmon Gai’don dolazi, i samo to će rastrgnuti svet. Hoćeš li i dalje pokušavati da se sakriješ od onog što jesi, i ostaviti svet da se nebranjen suoči s Poslednjom bitkom? Biraj.“

Svi su ga gledali, svi čekali. Smrt je lakša od pera, dužnost teža od planine. I donese odluku.