Veliki lov полностью

Žena priđe krevetu – kretala se tako graciozno da Min oseti ujed zavisti, iako nikada ranije ni na čemu nijednoj ženi nije zavidela – i pogladi Randa po kosi, kao da Min nije tu. „Mislim da još ne veruje. Zna, ali ne veruje. Vodila sam ga, gurala, vukla, navodila. Uvek je bio tvrdoglav, ali ovog puta ja ću ga oblikovati. Išamael misli da on kontroliše događaje, ali to činim ja.“ Pređe prstom po Randovom čelu kao da nešto crta. Min nelagodno pomisli da je ličilo na Zmajev očnjak. Rand se promrmljavši nešto promeškolji. Beše to prvi zvuk koji je izustio i prvi pokret koji je načinio otkako ga je pronašla.

„Ko si ti?“, odlučno upita Min. Žena je pogleda, samo pogleda, ali Min utonu u jastuke, čvrsto pribivši Randa uz sebe.

„Zovu me Lanfear, devojko.“

Min se usta odjednom tako osušiše da ne bi mogla ni reč da izusti, da joj život od toga zavisi. Jedna od Izgubljenih! Ne! Svetlosti, ne! Mogla je jedino da odmahne glavom. Lanfear se nasmeši na to poricanje.

„Lijus Terin bio je i jeste moj, devojko. Dobro se staraj o njemu dok se po njega ne vratim.“ I nestade.

Min zaprepašćeno pogleda. Bila je tu, a onda je samo više nije bilo. Min shvati da čvrsto grli onesvešćenog Randa. Požele da se ne oseća kao da želi da on nju štiti.

Bajar je galopirao dok je iza njega sunce zalazilo. Nijednom se nije osvrnuo. Na upalom licu nosio je izraz sumorne odlučnosti. Video je sve što je trebalo da vidi, sve što je mogao s tom prokletom maglom. Legija je bila mrtva. Gospodar kapetan Geofram Bornhald bio je mrtav. A za to je bilo samo jedno objašnjenje: Prijatelji Mraka su ih izdali, Prijatelji Mraka kao onaj Perin iz Dve Reke. Tu poruku morao je da odnese Dainu Bornhaldu, sinu lorda kapetana, koji je sa Decom Svetla koja motre na Tar Valon. Ali imao je i gore vesti, i to samo za Pedrona Nijala lično. Morao je da mu ispriča šta je video na nebu iznad Falmea. Ošinu uzdama konja. Nije se osvrtao.

Rand otvori oči i vide da gleda u sunčeve zrake koji su se probijali kroz grane kožolista. Njegovo široko, izdržljivo lišće uprkos godišnjem dobu još je bilo zeleno. Vetar koji ga je njihao nosio je nagoveštaj snega u sumrak. Ležao je na leđima. Pod rukama je osećao ćebad kojom je bio pokriven. Izgleda da su mu kaput i košulja nestali, ali grudi su mu nečim bile povezane, a leva strana ga je bolela. Okrenu glavu i vide da Min sedi na zemlji i gleda ga. Skoro da je nije prepoznao u haljini. Ona se nesigurno nasmeši.

„Min. To jesi ti. Odakle si se ti stvorila? Gde smo to?“ Pamćenje mu beše rastrzano. Starih stvari dobro se sećao, ali poslednjih nekoliko dana bili su kao komadići slomljenog ogledala koji mu lete kroz um, pokazujući deliće prizora koji bi nestali pre no što bi jasno mogao da ih vidi.

„Iz Falmea“, odgovori ona. „Sada smo pet dana istočno od njega, a ti si to vreme uglavnom proveo spavajući.“

„Falme.“ Još sećanja. Met je dunuo u Rog Valera. „Egvena! Da li je... Da li su je oslobodili?“ Dah mu stade od iščekivanja.

„Ne znam na koje to ’njih’ misliš, slobodna je. Mi smo je same oslobodile.“

„Mi? Ne razumem.“ Slobodna je. Barem je...

„Ninaeva, Elejna i ja.“

„Ninaeva? Elejna? Kako? Sve ste bile u Falmeu?“ Poče da se pridiže, ali ona ga lako gurnu i ostade tu. Šake su joj bile na njegovim ramenima, a pogled na njegovom licu. „Gde je ona?“

„Otišla.“ Min pocrvene. „Svi su otišli. Egvena, Ninaeva, Met, Hurin i Verin. Hurin nije želeo da te ostavi. Na putu su za Tar Valon. Egvena i Ninaeva da se vrate svojoj obuci u Kuli, a Met zbog onog što Aes Sedai moraju da urade u vezi s onim bodežom, šta god to bilo. Odneli su sa sobom Rog Valera. Ne mogu da verujem da sam ga zaista videla.“

„Otišla“, promrmlja on. „Nije sačekala ni da se probudim.“ Min još više pocrvene, i sede nazad zagledavši se u krilo.

On podiže ruke da protrlja lice i stade, zaprepašćeno pogledavši dlanove. Sada mu je i preko levog dlana bio žig čaplje, potpuno isti kao onaj na desnom. Svaka crta bila je čista i jasna. „Ne!“

„Otišli su“, reče mu ona. „Poricanje to neće promeniti.“

Odmahnu glavom. Nešto mu je govorilo da je bol u boku važan. Nije mogao da se seti da je bio povređen, ali bilo je važno. Stade da podiže ćebad kako bi pogledao, ali ona ga pljusnu po šakama.

„Ništa ne možeš s tim. Još nije do kraja izlečeno. Verin je pokušala Lečenje, ali rekla je da nije radilo kako treba.“ Oklevala je, grickajući usnu. „Moiraina kaže da je Ninaeva sigurno nešto uradila, ili ti ne bi ostao u životu da te odnesemo kod Verin, ali Ninaeva reče da je bila suviše prestravljena i sveću da zapali. Nešto... nije u redu s tvojom ranom. Moraćeš da čekaš da se prirodno zaleči.“ Izgledala je kao da je nešto muči.

„Moiraina je ovde?“, gorko se nasmeja. „Kada si rekla da je Verin otišla, mislio sam da sam ponovo slobodan od Aes Sedai.“