Brzi pregled otkri joj da većina njegovih posekotina i modrica nisu nove – u najmanju ruku, krv je imala vremena da skori, a modrice su već počele da žute – ali kroz levi bok kaputa bila je progorela rupa. Otkopčavši mu kaput, zadiže mu košulju. Snažno udahnu. Imao je ranu u boku, ali sama se zatvorila. Potreslo ju je njegovo telo. Bilo je ledeno; naspram njega vazduh je bio topao.
Zgrabivši ga za ramena ona stade da ga vuče ka kući. Bio je mlitav. „Veliki vole“, prostenja. „Nisi mogao da budeš nizak i mršav, zar ne? Morao si da budeš toliki. Trebalo bi da te ostavim ovde.“
Ali uspe ga uz stepenište, pazeći da ga ne udara više no što mora, i uvuče ga unutra. Ostavivši ga odmah uz vrata, poče sebi da masira vrat mrmljajući o Šari, pa se dade u hitru potragu. U zadnjem delu kuće bila je mala spavaća soba, namenjena možda služinčadi, s krevetom prepunim ćebadi i cepanicama u ognjištu. Kroz nekoliko trenutaka zbacila je ćebad i upalila vatru i svetiljku na noćnom stočiću. A onda se vratila po Randa.
Nije bilo lako dovući ga u sobu, niti popeti na krevet, ali uspela je, samo se malo zadihavši, a onda ga pokri. Trenutak kasnije gurnu ruku pod ćebad, tržnu se i odmahnu glavom. Čaršavi su bili ledeno hladni. Uopšte nije imao telesne toplote. Pretvarajući se da uzdiše, leže pored njega. Na kraju spusti njegovu glavu na svoju ruku. Oči mu behu sklopljene, teško je disao, ali mislila je da će umreti dok ona ode i vrati se s Ninaevom.
Neko vreme posmatrala mu je lice. Videla je samo njegovo lice; nikada nije mogla da pročita nekoga ko nije pri svesti. „Volim starije muškarce“, reče mu. „Volim obrazovane i duhovite muškarce. Ne zanimaju me farme, ovce, niti čobani. Pogotovu ne čobani-dečaci.“ Uzdahnuvši, skloni mu kosu s lica; imao je svilenu kosu. „Ali ti nisi čobanin, zar ne? Ne više. Svetlosti, zašto je Šara morala s tobom da me spoji? Zašto nisam mogla da imam nešto bezbedno i jednostavno, kao na primer pusto ostrvo bez hrane sa dvadeset gladnih Aijela?“
Iz hodnika dopre neki zvuk, i ona diže glavu kada se vrata otvoriše. Tamo je stajala Egvena. Gledala ih je na svetlosti vatre i svetiljke. Samo reče: „Oh.“
Min pocrvene.
Egvena nije ni korak više načinila u unutrašnjost sobe. „Ja – osetila sam ga kako me vuče. Kako mu trebam. Elejna takođe. Mislila sam da to mora imati neke veze s onim – što jeste, ali Ninaeva ništa nije osetila.“ Duboko i drhtavo uzdahnu. „Elejna i Ninaeva spremaju konje. Pronašle smo Belu. Seanšani su većinu konja ostavili za sobom. Ninaeva kaže da bi trebalo da krenemo što pre možemo, i – i... Min, sada znaš šta je on, zar ne?“
„Znam.“ Min požele da izvuče ruku ispod Randove glave, ali nije mogla da natera sebe da se pomeri. „Ili bar mislim da znam. Šta god da je, povređen je. Ja ništa za njega ne mogu da učinim, sem da ga grejem. Možda Ninaeva može.“
„Min, znaš... znaš da ne može da se oženi. On nije... bezbedan... za bilo koju od nas, Min.“
„Govori u svoje ime“, odvrati Min. Prisloni njegovu glavu uz svoje grudi. „Kao što Elejna reče: odbacila si ga zbog Bele kule. Što bi te bilo briga ako ga ja uzmem?“
Egvena kao da ju je dugo gledala. Ne Randa, ne nju i njega, već samo nju. Osećala je kako sve više crveni i želela da skrene pogled, ali nije mogla.
„Dovešću Ninaevu“, naposletku kaza Egvena i pravih leđa i visoko podignute glave izađe iz sobe.
Min požele da je pozove, da pođe za njom, ali samo je ležala, kao da je zaleđena. Oči joj napuniše nemoćne suze.
„Ne Rand al’Tor“, reče jedan melodičan glas iz pravca vrata. „Lijus Terin Telamon. Ponovorođeni Zmaj.“
Min zapanjeno pogleda. To je bila najlepša žena koju je Min u životu videla. Blede glatke kože, duge vrane kose i očiju tamnih kao noć. Nosila je srebrom opasanu belu haljinu, naspram koje bi i sneg izgledao prljavo. Sav njen nakit bio je od srebra. Min se nakostreši. „Kako to misliš? Ko si ti?“
