„Ovde sam“, reče Moiraina. Pojavi se, sva u plavom i spokojna kao da je u Beloj kuli, i priđe do njega. Min se namršti na Aes Sedai. Rand dobi neki čudan osećaj da želi da ga zaštiti od Moiraine.
„Želeo bih da nisi“, reče on Aes Sedai. „Što se mene tiče, možeš da se vratiš gde god da si se krila i da tamo i ostaneš.“
„Nisam se krila“, mirno odgovori Moiraina. „Činila sam šta sam mogla, ovde na Tomanskoj glavi i u Falmeu. Bilo je nedovoljno, mada sam mnogo saznala. Nisam uspela da spasem dve moje sestre pre no što su ih Seanšani odvukli na brodovlje s Vezanima, ali učinila sam koliko sam mogla.“
„Koliko si mogla. Poslala si Verin da me tera, ali ja nisam ovca, Moiraina. Rekla si da mogu da idem kuda hoću, i nameravam da idem tamo gde tebe nema.“
„Nisam poslala Verin.“ Moiraina se namršti. „To je na svoju ruku uradila. Ti si mnogima zanimljiv, Rande. Je li Fejn tebe pronašao, ili ti njega?“
Promena teme ga iznenadi. „Fejn? Ne. Jak sam ti ja heroj. Pokušam da spasem Egvenu, a Min to učini pre mene. Fejn reče da će povrediti ljude u Emondovom Polju ako se sa njime ne suočim, a ja ga nisam ni video. Je li i on otišao sa Seanšanima?“
Moiraina odmahnu glavom. „Ne znam. Kad bih samo znala. Ali dobro je što ga nisi pronašao, barem dok ne saznaš šta je on.“
„On je Prijatelj Mraka.“
„Više od toga. Gore od toga. Padan Fejn je iz dubine duše bio stvorenje Mračnoga, ali mislim da je u Šadar Logotu naleteo na Mordeta, koji je u borbi protiv Senke bio pogan kao Senka sama. Mordet je pokušao da proždere Fejnovu dušu, da ponovo stekne ljudsko telo, ali pronašao je dušu koju je Mračni neposredno dotakao, i nastao je... Nastalo je nešto što nije ni Padan Fejn niti Mordet, već nešto daleko više zlo, mešavina te dvojice. Fejn – nazovimo ga tako – opasniji je no što možeš da zamisliš. Susret sa njime možda ne bi preživeo, a i kad bi preživeo, možda bi postao nešto gore no da si preobraćen na stranu Senke.“
„Ako jeste živ, ako nije otišao sa Seanšanima, moram da...“ Ućuta kada ona ispod plašta izvadi njegov mač s čapljom. Sečivo je naglo prestajalo na stopu od balčaka, kao da se istopilo. Pamćenje mu se naglo povrati. „Ubio sam ga“, tiho reče. „Ovog puta sam ga ubio.“
Moiraina odbaci upropašćeni mač kao beskorisnu stvar, što je sada i bio, i obrisa ruke jednu o drugu. „Nije tako lako ubiti Mračnoga. Sama činjenica da se pojavio na nebu iznad Falmea veoma je uznemirujuća. Ako je zatočen kao što to verujemo, ne bi trebalo da može tako nešto da uradi. A ako nije, zašto nas nije sve uništio?“ Min se nelagodno promeškolji.
„Na nebu?“, začuđeno upita Rand.
„I ti i on“, odgovori Moiraina. „Vaša bitka odigrala se preko neba. Čitav Falme ju je video. Ako je verovati onome što čujem, možda i svi gradovi na Tomanskoj glavi.“
„Mi – sve smo videli“, slabašnim glasom reče Min. Utešno stisnu jednu Randovu šaku.
Moiraina ponovo poseže pod plašt i izvadi savijeni svitak. Bio je veliki, onakav kakav su koristili ulični slikari Falmea. Kada ga odmota, kreda kojom je slika bila urađena beše pomalo razmazana, ali dovoljno jasna. Među oblacima po kojima su igrale munje čovek plamenog lica štapom se borio protiv čoveka s mačem. Iza njih vijorio se Zmajev barjak. Randovo lice bilo je lako prepoznatljivo.
„Koliko ljudi je to videlo?“, ljutito upita on. „Pocepaј ga. Spali ga.“ Aes Sedai pusti da se svitak sam od sebe savije. „Ne bi ništa vredelo, Rande. Kupila sam ga pre dva dana, u jednom selu kroz koje smo prošli. Ima ih na stotine, možda i na hiljade. Kruži priča kako se Zmaj borio protiv Mračnoga na nebu iznad Falmea.“
Rand pogleda Min. Ona nevoljno klimnu i steže mu ruku. Delovala je preplašeno, ali nije ustuknula.
„Šara se oko tebe tka još čvršće“, reče Moiraina. „Sada sam ti potrebnija no ikada.“
„Nisi mi potrebna“, oštro odgovori on, „i ne želim tvoju pomoć. Neću da imam ništa s ovim.“ Seti se kako su ga zvali Lijus Terin; ne samo Ba’alzamon, već i Artur Hokving. „Neću. Svetlosti, Zmaj bi trebalo ponovo da Slomi svet, da sve pokida. Neću da budem Zmaj.“
„Ti si ono što si“, kaza Moiraina. „Svet si već uskomešao. Crni Ađah se otkrio prvi put u dve hiljade godina. Arad Doman i Tarabon bili su na ivici rata, a biće još gore kada do njih stignu vesti iz Falmea. Kairhijen je u građanskom ratu.“
„U Kairhijenu nisam uradio ništa“, pobuni se on. „Ne možeš za to mene da kriviš.“
