Met sačeka trenutak kad poslednji Sijenarac odveza skelu, a onda potera konja i ugura se i sam na nju. „Moram da pređem pre ili posle, zar ne?“, reče bez daha, nikome određeno. „Moram da ga pronađem.“
Rand odmahnu glavom. Pošto je Met izgledao zdravo kao u najboljim danima, on skoro da je zaboravio zašto je pošao.
Met se namršti na njega – pogledavši podrugljivo lepi crveni kaput – i okrenu se. Rand uzdahnu.
„Sve će se dobro završiti, Rande“, tiho reče Loijal. „Nekako.“
Struja uhvati skelu dok su je vukli ka suprotnoj obali, cimajući je o vrengiju uz oštru škripu. Kopljanici su bili čudne skeledžije, hodajući splavom sa šlemovima i oklopima, i mačevima na leđima. Ali dobro su se pokazali.
„Ovako smo napustili dom“, iznenada progovori Perin. „Kod Tarenske Skele. Skeledžijine čizme lupkale su po drvetu, a voda penušala oko skele. Tako smo otišli. Biće gore ovog puta.“
„Kako može biti gore?“, upita Rand. Perin mu ne odgovori. Gledao je obalu pred njima, a zlatne oči skoro da su mu sijale, ali ne željno.
Minut kasnije Met upita: „Kako može biti gore?“
„Biće. Mogu da namirišem”, bilo je sve što je Perin hteo da kaže. Hurin ga je nervozno gledao ispod oka, ali opet, izgledalo je kao da je Hurin sve nervozno gledao ispod oka otkako su napustili Fal Daru.
Skela udari o južnu obalu uz šupalj tresak stamenih dasaka o tvrdu glinu gotovo zašavši pod drveće na obali, a Sijenarci koji su vukli konopac uzjahaše, izuzev dvojice kojima Ingtar naredi da vrate skelu po druge. Ostatak pođe za Ingtarom uz obalu.
„Pedeset koraka do velikog hrasta”, reče Ingtar dok su zalazili dublje među drveće. Zvučao je suviše obično. Ako Ragan nije bio u stanju da o tome govori... Neki od vojnika olabaviše mačeve u kanijama na leđima i spremiše koplja.
Rand isprva pomisli da su prilike okačene za ruke o debele sive grane hrasta strašila. Grimizna strašila. A onda im je prepoznao lica. Čangu, i drugi čovek koji je bio s njim na straži. Nidao. Oči im behu iskolačene, a zubi bolno iskeženi. Živeli su dugo pošto je sve počelo.
Iz Perinovog grla dopre zvuk nalik režanju.
„Ništa gore nisam video, moj lorde”, slabašno kaza Hurin. „Ništa gore nisam omirisao, izuzev tamnice u Fal Dari te noći.”
Rand panično potraži prazninu. Plamen kao da mu je smetao, nejasno svetlo koje je treptalo u saglasju s njegovim istrzanim gutanjem, ali naterao je sebe da istraje sve dok ga nije obavilo ništavilo. Ali mučnina je tutnjala u praznini zajedno s njim. Prvi put ne spolja, već iznutra.
„Živi odrani”, čuo je kako neko iza njega reče, i kako neko drugi povraća. Mislio je da je to Met, ali sve je bilo daleko od njega unutar praznine. Ali i mučno treperenje takođe je bilo unutra. Mislio je da će se i sam ispovraćati.
„Spustite ih“, promuklo reče Ingtar. Trenutak je oklevao, a onda dodade: „Sahranite ih. Nismo sigurni da li su bili Prijatelji Mraka. Mogli su biti zatvorenici. Moguće je. Barem neka im bude znan poslednji zagrljaj majke.“ Ljudi nelagodno pojahaše napred, držeči noževe. Čak i za Sijenarce otvrdle u borbi spuštanje odranih leševa ljudi koje su poznavali bilo je težak zadatak.
„Jesi li dobro, Rande?“, upita Ingtar. „Ni ja nisam na ovo navikao.”
„Ja... dobro sam, Ingtare.“ Rand dopusti praznini da nestane. Bilo mu je manje muka bez nje. Stomak mu se i dalje prevrtao, ali bilo je bolje. Ingtar klimnu i okrenu konja da bi posmatrao svoje ljude dok rade.
Ukop beše jednostavan. Dve iskopane rupe i tela položena u njih dok je ostatak Sijenaraca ćutke posmatrao. Grobari bez zadržavanja počeše da bacaju zemlju na leševe.
Rand beše zaprepašćen, ali Loijal mu tiho objasni: „Sijenarci veruju da svi mi dolazimo od zemlje, i da se zemlji moramo vratiti. Nikada ne koriste kovčege ili pokrove, a tela nikada nisu obučena. Zemlja mora da čuva telo. To zovu:
„Ko je onda pustio strelu na – Amirlin?” Rand proguta pljuvačku.
