Veliki lov полностью

„Kao kod skele“, promrmlja Hurin, „ali drugačije.” Jahao je pogrbljen, povijene glave, kao da pokušava da se sakrije. „Nasilje počinjeno, ali... Ne znam. Loše je ovde. Loše miriše.”

„Uno”, reče Ingtar, „povedi jedan odred i pretraži kuće. Ako bilo koga pronađeš, dovedi ih meni, na trg. Ovoga puta nemoj nikoga da preplašiš. Želim odgovore, a ne prestravljene begunce.” Uno i njegova desetorica sjahaše, a on povede ostatak vojnika ka središtu sela.

Rand zastade i osvrnu se. Škripa vrata, cviljenje vetrenjača, konjska kopita: sve je to stvaralo previše buke, kao da nije bilo ničega sem tih zvukova. Pređe pogledom preko kuća, u čijim su otvorenim prozorima lelujale zavese. Sve su delovale beživotno. Uz uzdah, on sjaha i zaputi se najbližoj kući, a onda stade, zagledavši se u vrata.

To su samo vrata. Čega se plašiš? Poželeo je da ne oseća kao da ga nešto čeka iza njih. Gurnu ih.

Unutra je nekada bila uredna soba. Sto beše postavljen za obrok, a oko njega skupljene stolice s prečagama na naslonima. Neki tanjiri već behu postavljeni. Nekoliko muva zujalo je oko činija repe i graška, a još ih je više gmizalo po hladnom pečenju koje je počivalo u sopstvenoj stegnutoj masti. Bio je tu i odrezak upola odsečen od pečenja. Viljuška je još bila zabodena u meso, a nož delimično ležao u poslužavniku, kao da ga je neko ispustio. Rand uđe.

Trep.

Nasmešeni ćelavi čovek u gruboj odeći stavio je odrezak na tanjir koji je držala žena umornog lica. Ali i ona je bila nasmešena. Dodala je grašak i repu na tanjir i prosledila ga do jednog deteta za stolom. Bilo je šestoro dece, od skoro odraslih pa sve do jedva dovoljno visokih da vide preko stola. Žena nešto reče, a devojčica koja je od nje uzimala tanjir nasmeja se. Čovek poče da seče još jedno parče.

Iznenada, druga devojčica zavrišta, pokazujući ka spoljnim vratima. Čovek ispusti nož i okrenu se, a onda i on zavrišta, lica ukočenog od užasa, i zgrabi jedno dete. Žena zgrabi drugo, i očajnički mahnu ostalima. Usta joj se otvarahu prestravljeno i nemo. Svi potrčaše ka zadnjim vratima.

A onda se ta vrata naglo otvoriše, i...

Trep.

Rand nije mogao ni da mrdne. Muve oko stola zujale su glasnije. Dah mu se ledio.

Nasmešeni ćelavi čovek u gruboj odeći stavio je odrezak na tanjir koji je držala žena umornog lica. Ali i ona je bila nasmešena. Dodala je grašak i repu na tanjir i prosledila ga do jednog deteta za stolom. Bilo je šestoro dece, od skoro odraslih pa sve do jedva dovoljno visokih da vide preko stola.

Žena nešto reče, a devojčica koja je od nje uzimala tanjir nasmeja se. Čovek poče da seče još jedno parče.

Iznenada, druga devojčica zavrišta, pokazujući ka spoljnim vratima. Čovek ispusti nož i okrenu se, a onda i on zavrišta, lica ukočenog od užasa, i zgrabi jedno dete. Žena zgrabi drugo, i očajnički mahnu ostalima. Usta joj se otvarahu prestravljeno i nemo. Svi potrčaše ka zadnjim vratima.

A onda se ta vrata naglo otvoriše, i...

Trep.

Rand se upinjao, ali mišići kao da mu behu zaleđeni. Soba je bila sve hladnija; želeo je da se strese, ali ni toliko nije mogao da se mrdne. Muve su pokrile čitav sto. Borio se da dosegne prazninu. Oporo svetlo bilo je tamo, ali nije ga bilo briga. Morao je...

Nasmešeni ćelavi čovek u gruboj odeći stavio je odrezak na tanjir koji je držala žena umornog lica. Ali i ona je bila nasmešena. Dodala je grašak i repu na tanjir i prosledila ga do jednog deteta za stolom. Bilo je šestoro dece, od skoro odraslih pa sve do jedva dovoljno visokih da vide preko stola. Žena nešto reče, a devojčica koja je od nje uzimala tanjir nasmeja se. Čovek poče da seče još jedno parče.

Iznenada, druga devojčica zavrišta, pokazujući ka spoljnim vratima. Čovek ispusti nož i okrenu se, a onda i on zavrišta, lica ukočenog od užasa, i zgrabi jedno dete. Žena zgrabi drugo, i očajnički mahnu ostalima. Usta joj se otvarahu prestravljeno i nemo. Svi potrčaše ka zadnjim vratima.

A onda se ta vrata naglo otvoriše, i...

Trep.

Soba je bila ledena. Tako hladno. Sto se crnio od muva; zidovi, pod i tavanica crnili su se od njih. Gmizale su preko Randa, potpuno ga prekrivši. Gmizale mu preko lica i očiju, u nos i usta. Svetlosti, pomozi. Hladno. Muve su zujale kao grmljavina. Hladno. Hladnoća probi prazninu rugajući joj se, zatočivši ga u led. On očajnički poseže za treptavim svetlom. Stomak mu se prevrtao, ali svetlo je bilo toplo. Toplo. Vrelo. On beše vreo.

Iznenada, poče da kida... nešto. Nije znao ni šta, ni kako. Čeličnu paučinu. Kamenu mesečinu. Smrvile su se na njegov dodir, ali znao je da ništa nije dotakao. Skupile su se i istopile od vreline što je jurila kroz njega, vreline nalik na kovačku vatru, kao da čitav svet gori...

A onda je nestade. Zadihano, on razrogačenih očiju pogleda unaokolo. Nekoliko muva bilo je na zasečenom pečenju, u poslužavniku. Mrtvih. Šest muva. Samo šest. Bilo ih je još u činijama, nekoliko sićušnih crnih tačaka među hladnim povrćem. Sve mrtve. Istetura se na ulicu.