Uno stiže s ostatkom ljudi i tovarnih konja u trenutku kada su poslednje lopate zemlje padale na grobove. Neko mu reče šta su pronašli, a jednooki čovek pijunu. „Kozoljubni Troloci ponekad to rade duž Pustoši. Kada hoće da te prokleto uzdrmaju ili plameno upozore da ih ne pratiš. Ne uspeva im tamo, a nek sam spaljen ako im uspe ovde.”
Pre no što odjahaše dalje, Ingtar zaustavi konja pored dva neoznačena groba, dve humke gole zemlje koje su delovale premalene za ljude. Trenutak kasnije reče: „Svetlost vas obasjala, i Tvorac saklonio. Neka vam poslednji zagrljaj majke pruži dobrodošlicu kući.” Kada podiže glavu, pogleda svakog ponaosob. Sva lica behu bezizražajna, a njegovo ponajviše. „Spasli su lorda Agelmara kod Tarvinovog procepa“, reče. Nekoliko kopljanika klimnu. Ingtar okrenu konja. „Kuda, Hurine?”
„Južno, moj lorde.”
„Prati trag! Lovimo!”
Suma se uskoro pretvori u pitomu ravnicu, povremeno presečenu plitkim potokom na dnu dubokog korita, tek blago ustalasanu niskim uzvisinama ili zaravnjenim brdašcima koja jedva da su zasluživala to ime. Savršeno zemljište za konje. Ingtar je to iskoristio, nametnuvši ravnomeran korak koji je proždirao razdaljinu. Rand bi povremeno u daljini video nešto što bi mogla biti farma, a jednom mu se učinilo da nekoliko milja dalje vidi selo iz čijih se odžaka dizao dim i nešto što je belo bleštalo na suncu, ali zemljište u njihovoj blizini nije davalo ni znaka ljudskog života. Bili su to dugi potezi trave prošarane žbunjem i tek ponegde drvečem, s malim gustišem tu i tamo, nikada više od stotinak koraka u prečniku.
Ingtar isturi izvidnicu: dvojicu ljudi koji su jahali pred njima i pokazivali se na vidiku samo kada bi se ispeli na vrh neke od retkih uzvisina. Oko vrata mu je visila srebrna pištaljka da ih dozove ako Hurin kaže da trag skreće, ali nije skretao. Vodio je južno. Stalno južno.
„Ako nastavimo ovako, kroz tri ili četiri dana bićemo na Talidarskom polju“, reče Ingtar dok su jahali. „Bila je to najveća pojedinačna pobeda Artura Hokvinga, kada su Polutani poveli Troloke iz Pustoši protiv njega. Trajala je šest dana i noći, a kada se okončala, Troloci su pobegli nazad u Pustoš. Nikada se više nisu usudili da ga izazovu. Podigao je tu spomenik svojoj pobedi, stub visok stotinu hvatova. Nije dopustio da zapišu njegovo ime, već je naredio da se pribeleže imena svih koji su pali, i da se na vrh stavi zlatno sunce, simbol da je tu Svetlost pobedila Senku.“
„To bih voleo da vidim“, reče Loijal. „Nikada nisam čuo za taj spomenik.“
Ingtar malo poćuta, a onda tihim glasom odgovori: „Više nije tu, Graditelju. Kada je Hokving umro, oni koji su se borili oko njegovog carstva nisu mogli da podnesu postojanje spomenika njegovoj pobedi, iako nije nosio njegovo ime. Ništa nije ostalo, sem humke na kojoj je bio. Za tri ili četiri dana moći ćemo barem to da vidimo.“ Po glasu mu se moglo zaključiti da mu nije do daljeg razgovora.
Zlatno sunce bilo je tačno nad njima kad prođoše pored četvrtaste građevine od cigala, manje od milje udaljene od njihove putanje. Nije bila visoka. Jedva da su dva sprata i dalje stajala, koliko se moglo videti, ali pokrivala je prilično zemljišta. Odisala je dugom zapuštenošću. Krovova nije bilo, izuzev nekoliko poteza tamne ćeramide koja se zadržala na delovima greda. Skoro sva fasada je otpala, otkrivši potamnele cigle izrovašene vremenom. Srušeni zidovi otkrili su dvorišta i propale odaje. Žbunje, pa čak i drveće, raslo je u nekadašnjim dvorištima.
„Seoski posed“, objasni Ingtar. Ono malo raspoloženja što je povratio kao da je nestalo kada je ugledao građevinu. „Dok je Harad Dakar još postojao, pretpostavljam da je vlasnik obrađivao zemlju čitavu ligu ukrug. Verovatno su to bili voćnjaci. Hardanci su voleli voćnjake.”
„Harad Dakar?”, upita Rand, a Ingtar šmrknu.
„Da li ima nekog ko još uči istoriju? Harad Dakar, prestonica Hardana. Zemljište preko kojeg jašemo nekada je pripadalo narodu pod tim imenom.”
„Video sam jednu staru mapu“, nategnutim glasom odgovori Rand. „Znam za narode koji više ne postoje. Maredo i Goaban. I Karalain. Ali Hardana nigde nije bilo.“
„Bilo je i drugih kojih više nema“, reče Loijal. „Mar Hadon, koji se sada zove Hadon Mirk, i Almot. Kintara. Stogodišnji rat izdelio je carstvo Artura Hokvinga na mnoštvo većih i manjih plemena. Veća su proždrala manja, ili su se manja ujedinila, kao Altari i Muranđani. Pretpostavljam kako bi bilo bolje reći da behu primorana na udruživanje.“
„Pa šta je bilo s njima?“, oštro upita Met. Rand nije primetio da su im se Met i Perin pridružili. Kada je poslednji put pogledao, bili su na začelju, što su dalje mogli od Randa al’Tora.
