„Nisu mogla da se održe“, odgovori Ogijer. „Omanuli bi usevi, ili trgovina. Ljudi bi omanuli. U svakom slučaju, nešto bi omanulo, i pleme bi nestajalo. Cesto bi susedne države prigrabile zemlju kada bi neko pleme nestalo, ali ta prisvajanja nikad nisu bila dugotrajna. S vremenom zemlja je ostala zaista napuštena. Nešto sela se tu i tamo održalo, ali većina zemljišta vratila se divljini. Ima skoro tri stotine godina otkako je Harad Dakar konačno napušten, ali čak i pre toga bio je puka ljuštura, čiji kralj nije mogao da vlada ni onim što se dešavalo unutar gradskih zidina. Koliko znam, sam Harad Dakar je sada skoro potpuno nestao. Nestali su svi gradovi i varoši Hardana. Kamen su razvukli seljaci i farmeri za sopstvene potrebe. Većina farmi i sela načinjenih tim kamenom takođe je nestala. Tako sam čitao, a ne videh ništa što bi tome protivrečilo.“
„Skoro stotinu godina Harad Dakar je bio veliki kamenolom“, ogorčeno kaza Ingtar. „Kada su ga ljudi konačno napustili, grad je kamen po kamen razgrabljen. Sve je izbledelo. Ono što je preostalo bledi. Sve i svuda. Teško da ima naroda koji danas zaista vlada nad onim čime je vladao pre sto godina. Kada se Stogodišnji rat okončao, čovek je mogao da jaše iz jednog plemena u drugo sve od Pustoši do Olujnog mora. Sada skoro čitav taj put možemo da prejašemo kroz divljinu koju nijedan narod ne naziva svojom. Bitka koju bijemo u Pustoši drži nas u Krajinama jakima i zdravima. Možda oni nisu imali ono što im je bilo potrebno da bi bili snažni. Kažeš da su omanuli, Graditelju? Da, omanuli su. A koji će narod, danas zdrav, sutra omanuti? Potisnuti smo, čovečanstvo. Kao naplavine razuzdanom bujicom. Koliko će proći pre no što ništa sem Krajina ne ostane? Koliko pre no što i mi padnemo i sve do Olujnog mora ne ostane ništa sem Mirdraala i Troloka?“
Zavlada zabezeknuta tišina. Čak je ni Met ne prekide. Ingtar je jahao dalje, obuzet svojim mračnim mislima.
Posle nekog vremena, izviđači se galopirajući vratiše. Sedeli su pravo, a koplja im behu uprta ka nebu. „Selo pred nama, moj lorde. Nismo primećeni, ali ono nam je tačno na putu.“
Ingtar se trže iz razmišljanja, ali ne progovori ni reči sve dok ne stigoše do vrha niskog brdašceta nad selom, a i tada je samo naredio da se zaustave dok nije iskopao durbin iz bisaga i prineo ga očima da osmotri naselje.
Rand je sa zanimanjem posmatrao selo. Bilo je veliko koliko i Emondovo Polje, mada to nije bilo ništa naročito u poređenju s nekim varošima koje je video po odlasku iz Dve Reke, a kamoli gradovima. Sve kuće bile su niske i oblepljene belom glinom, a na kosim krovovima izgleda da je rasla trava. Desetak vetrenjača raštrkanih po selu lenjo se okretalo. Duga tkaninom pokrivena krila sijala su im na suncu. Selo je bilo okruženo niskim zidom, do visine grudi, od zatravljene zemlje, a sa spoljnje strane bio je širok šanac sa zašiljenim kočevima na dnu. Nije bilo kapije u jedinom otvoru koji je video u zidu, ali pretpostavljao je da bi lako mogao biti zaprečen nekim taljigama ili kolima. Ljudi se nisu videli.
„Ni psa na vidiku”, reče Ingtar vraćajući durbin u bisage. „Jeste li sigurni da vas niko nije primetio?”, upita izviđače.
„Jedino ako imaju Mračnu sreću, moj lorde“, odgovori jedan. „Nismo se uspeli na vrh brdašca. Ni mi nismo videli nikakve kretnje, moj lorde.”
Ingtar klimnu. „Trag, Hurine?”
Hurin duboko udahnu. „Prema selu, moj lorde. Pravo ka njemu, koliko odavde mogu da ocenim.”
„Budite oprezni”, zapovedi Ingtar hvatajući uzde. „I nemojte misliti da su prijateljski raspoloženi zato što su nasmejani. Ako ikoga bude bilo.” Povede ih prema selu sporim hodom i podiže ruku da olabavi mač u kanijama.
Rand ču kako ostali iza njega čine to isto. Trenutak kasnije i on postupi tako. Pokušaj da se ostane u životu nije isto što i pokušaj da se postane junak, reče on sam sebi.
„Misliš da bi ovi ljudi pomogli Prijateljima Mraka?”, upita Perin Ingtara. Sijenarac nije žurio s odgovorom.
„Nas Šijenarce ne vole mnogo”, naposletku odgovori. „Misle da bi trebalo da ih štitimo. Mi ili Kairhijen. Kairhijen je istakao pravo na ovu zemlju kada je poslednji kralj Hardana umro. Posegli su za svim, sve do Erinin. Ali nisu mogli da zadrže to zemljište. Odustali su pre skoro sto godina. Ono malo ljudi što još ovde živi ne mora da brine zbog Troloka ovoliko južno, ali ima dosta ljudskih razbojnika. Otud zid i šanac. Sva njihova sela su takva. Njive su im sakrivene u okolnim udolinama, ali niko ne živi van zida. Zakleli bi se na vernost bilo kom kralju koji bi im pružio zaštitu, ali sva naša snaga odlazi na Troloke. Zbog toga nas ne vole.” Kada se približiše otvoru u niskom zidu, ponovo dodade: „Budite na oprezu!”
Sve ulice vodile su ka seoskom trgu, ali na njima nije bilo nikoga. Niko nije virio kroz prozore. Nije bilo ni psa, ni kokoške. Ničeg živog. Otvorena vrata škripala su na vetru, nasuprot ravnomernom škriputanju vetrenjača. Konjska kopita odjekivala su ulicom od nabijene zemlje.
