Egvena je sakupila na brzinu ono malo svojih stvari, ali još uvek je tražila objašnjenje od Perina. Bila je uporna i sve preplašenija sa svakim minutom koji je on proveo ćuteći. I on je bio preplašen, ali strah ih je terao da se kreću brže. Čekao je dok nisu pošli ka suncu koje je zalazilo. Dok je trčao ispred Bele, držeći sekiru pritisnutu na grudi, ispričao joj je ono što je znao preko ramena, tražeći mesto gde bi mogli da se sakriju i sačekaju Elijasa.
„Mnogo ljudi dolazi, na konjima. Došli su iza vukova, ali ih nisu videli. Idu ka bari. Verovatno nemaju nikakve veze s nama — to je jedina voda u blizini miljama unaokolo. Ali Šarena kaže...“ Pogleda preko ramena. Večernje sunce bacalo je neobične senke preko njenog lica, sakrivajući izraz na njemu.
„Zašto bi nas oni jurili?“, upita odlučno. „Trebalo bi da smo bezbedni ovde. Trebalo je da je ovde bezbedno. Svetlosti, negde mora da postoji bezbedno mesto.“
Perin je počeo brže da traži neko skrovište. Nisu sigurno bili daleko od bare, ali sumrak je bio sve gušći. Uskoro će biti suviše mračno za putovanje. Nejasno svetio kupalo je još uvek vrhove brda. Iz udolina između njih, gde se skoro ništa nije videlo, izgledali su osvetljeno. Levo od njih taman oblik ocrtavao se oštro nasuprot neba. Bio je to veliki ravan kamen koji je štrčao na kosini brda, bacajući senku na padinu ispod njega.
„Ovamo“, reče. Potrča prema brdu, osvrćući se ne bi li video bilo kakav znak da ljudi dolaze. Nije bilo ničeg — još. Morao je više no jednom da stane i da sačeka dok se Bela teturala iza njega. Egvena je bila pognuta uz Belin vrat. a kobila je birala put pažljivo preko neravnog tla. Perin pomisli kako mora da su obe mnogo umornije nego što mu se činilo.
U podnožju brda posmatrao je masivnu pljosnatu stenu koja se ocrtavala nasuprot neba i štrčala na padini skoro kao perjanica. Bilo je nečeg neobično poznatog u tome kako je vrh ogromne ploče pravio naizgled nepravilne stepenike, tri gore i jedan dole. Popeo se malo i opipao kamen, hodajući duž njega. Uprkos zubu vremena, mogao je još uvek da oseti četiri spojena stuba. Pogleda ka vrhu kamena, nalik na stepenište, koji se nadnosio nad njegovom glavom poput ogromne strehe. Prsti.
Mahnu Egveni da priđe. Nije se ni makla, tako da je on doklizao do podnožja brda i rekao joj šta je pronašao.
Egvena se zagleda ka vrhu brda, isturajući glavu. „Kako možeš da vidiš bilo šta?“, upitala je.
Perin otvori usta, a onda ih zatvori. Nakvasi usne dok se osvrtao oko sebe. Bio je prvi put svestan šta vidi. Sunce je zašlo, sada već potpuno, a mesec je bio skriven iza oblaka. Ali njemu je sve izgledalo poput purpurnih ostataka sumraka. „Opipao sam kamen“, reče naposletku. „Mora da je to. Neće moći da nas vide u senci ruke, čak i ako budu došli ovako daleko.“ Uhvatio je Belin oglav da je povede do skloništa. Mogao je da oseti kako ga Egvena gleda.
Dok joj je pomagao da sjaše, povici su odjeknuli kraj bare. Dotakla je Perinovu ruku i on je čuo njeno neizgovoreno pitanje.
„Videli su Vetra“, odgovori joj nevoljno. Bilo je teško prevesti vučje misli. Nešto u vezi vatre. „Imaju baklje.“ Uhvatio ju je za ruku i kleknuo kraj nje. „Razdvajaju se u družine da tragaju. Tako mnogo njih, a svi vukovi su povređeni.“ Pokušao je da zvuči srdačnije. „Ali Šarena i ostali trebalo bi da mogu da se sklone od njih, čak i povređeni, a ne znaju da smo ovde. Ljudi ne vide ono što ne očekuju. Odustaće uskoro i ulogoriti se.“ Elijas je s vukovima i neće ih ustaviti dok god su progonjeni.
Video je kako Egvena klima glavom, ali u tami ona to nije shvatila. „Bićemo dobro. Perine.“
Vikanje je trajalo i trajalo. Male grupe baklji kretale su se u daljini. Treperave tačke svetlosti u tami.
„Perine“, reče Egvena tiho, „hoćeš li da plešeš sa mnom za Nedelju? Ako se dotad vratimo kući?“
