Visoki čovek raširi noge, ali Perin nije mogao da primeti da se išta drugo promenilo u njegovom stavu. „Devet ljudi je mrtvo, moj gospodaru kapetane, a dvadeset trojica povređeni, sedmorica ozbiljno. Doduše, svi mogu da jašu. Trideset konja moralo je da bude ubijeno. Tetive su im bile pokidane!“ Naglasio je to ravnodušnim glasom, kao da je ono što se desilo konjima bilo gore od povreda i smrti ljudi. „Većina od rezervnih konja su raštrkani. Možda pronađemo neke kada osvane, moj gospodaru kapetane, ali nakon što su ih vukovi razjurili, trebaće nam dani da ih sve sakupimo. Ljudi koji je trebalo da paze na njih određeni su za noćnu stražu sve dok ne stignemo do Kaemlina.“
„Nemamo dane, dete Bajare“, reče sedokosi čovek blago. „Polazimo u zoru. To ništa ne možeda promeni. Moramo biti u Kaemlinu na vreme, da?“
„Biće kao što zapovedaš, moj gospodaru kapetane.“
Sedokosi čovek pogleda ka Perinu i Egveni, a onda se okrete ponovo. „A .šta imamo od toga, sem ovo dvoje mladih?“
Bajar je udahnuo duboko i oklevao na trenutak. „Naredio sam da se vuk koji je bio s ovima odere, moj gospodaru kapetane. Koža bi trebalo da bude dobar tepih za šator mog gospodara kapetana.“
Prvi put, Bajar je pogledao zatvorenike. Egvena mu je uzvratila pogled. Lice mu je bilo bezizražajno kao glas, ali okrutna svetlost gorela je u njegovim upalim očima, kao plamenovi u Ba’alzamonovim. Bajar ih je mrzeo kao da su mu bili dugogodišnji neprijatelji, a ne ljudi koje nikada nije video.
Perin ga pogleda prkosno. Usne mu se izviše u tanak osmeh kada je pomislio kako bi bilo da zarije zube u grlo tog čoveka.
Njegov osmeh nestade naglo, i Perin se stresao.
„Nije mi stalo do tepiha od vučje kože, dete Bajare.“ Prekor u glasu gospodara kapetana bio je nežan, ali Bajarova leđa ispravila su se ponovo, a oči zagledale u šatorski zid.
„Izveštavao si o tome šta smo postigli ove noći, ne? Ako smo išta postigli.“
„Procenio bih da je čopor koji nas je napao brojao pedeset zveri ili više, moj gospodaru kapetane. Od toga smo pobili najmanje dvadeset, možda trideset. Nisam smatrao dovoljno vrednim da rizikujemo da izgubimo još konja kako bismo dovukli noćas sve lešine. Narediću ujutru da se sve sakupe i spale, ako se ne razvuku preko noći. Sem ovo dvoje, bilo je još najmanje desetak drugih ljudi. Verujem da smo ubili četvoricu ili petoricu, ali ne verujem da ćemo pronaći njihova tela, s obzirom da Prijatelji Mraka imaju običaj da odnose svoje mrtve ne bi li sakrili gubitke. Izgleda da je ovo bila osmišljena zaseda, ali to postavlja pitanje...“
Perinovo grlo se steglo dok je ispijeni čovek pričao. Elijas? Oprezno, nevoljno, potražio je Elijasa, vukove... i nije našao ništa. Kao da nikada nije ni bio u stanju da oseti vučiji um.
Sedokosi čovek se nasmeja u tom trenutku. Bio je to glasan, suvi smeh zbog koga su se Bajarovi obrazi zacrveneli. „Dakle, dete Bajare, tvoja procena je da smo bili napadnuti u planiranoj zasedi od preko pedeset vukova i više od tuceta Prijatelja Mraka? Da? Možda kada budeš video više bitaka...“
„Ali, moj gospodaru kapetane Bornhalde...“
„Rekao bih, šest ili osam vukova, dete Bajare, a od ljudi verovatno samo ovo dvoje. Tvoja je vera istinska, ali nemaš iskustva s borbama van gradova. Drugačije je donositi Svetlost kada su ulice i kuće veoma daleko. U napadima noću deluje da su vukovi brojniji no što jesu — i ljudi, takođe. Šest ili osam najviše, mislim.“ Bajarovo crvenilo lagano se produbilo. „Pretpostavljam takođe da su bili ovde iz istog razloga kao i mi: ovde je jedina voda koja se može lako naći na barem dan puta u bilo kom pravcu. Mnogo jednostavnije objašnjenje od uhoda i izdajica među Decom, a najjednostavnije objašnjenje obično je najistinitije. Naučićeš, s iskustvom.“
Bajarovo lice pobledelo je kao smrt dok je dobronamerni čovek govorio; nasuprot tome, dve tačke na njegovim upalim obrazima prešle su iz crvenog u purpurno. Na trenutak preseče pogledom zatvorenike.
