Iznad tla od velike stene videlo se nešto okruglasto s oštrim rezom na jednoj strani s koje je stara i smeđa mahovina pokrivala hrapavu površinu. Perinu su kanalići i šupljine, skoro izbrisani na okruglastom delu, delovali neobično, ali bio je suviše lošeg raspoloženja da bi razmišljao o tome. Ali Egvena ih je posmatrala dok je jela.
„To“, rekla je naposletku, „liči na oko.“ Perin trepnu;
„ jeste“, reče Elijas. Sedeo je leđima okrenut vatri i steni, posmatrajući zemlju oko njih dok je žvakao parče suvog mesa, koje je bilo tvrdo skoro kao koža. „Oko Artura Hokvinga. Oko samog Visokog Kralja. Na to je njegova moć i slava spala na kraju.“ Rekao je to zamišljeno. Čak je i njegovo žvakanje bilo odsutno. Pogled i pažnja bili su mu usmereni ka brdima.
„Artur Hokving!“, uzviknu Egvena. „Šališ se sa mnom. To uopšte nije oko. Zašto bi neko izrezbario oko Artura Hokvinga na nekom kamenu u ovoj nedođiji?“
Elijas se osvrnu prema njoj, mrmljajući: „Čemu li vas uče, seoska štenadi?“
I rknuo je i vratio se svom posmatranju, ali nastavio je da priča. „Artur Paendrag Tanreal, Artur Hokving, Visoki Kralj. Ujedinio je sve zemlje od Velike pustoši do Olujnog mora, od Aritskog okeana do Aijelske pustinje, pa čak i neke preko Pustinje. Poslao je čak i vojsku na drugu stranu Aritskog okeana. Priče govore da je vladao čitavim svetom, ali zemlje kojima je zaista vladao bile bi dovoljne svakome. I doneo im je mir i pravdu.“
„Svi su bili jednaki pred zakonom“, reče Egvena, „i čovek nije dizao ruku na drugoga.“
„Dakle, bar si čula“, Elijas se prigušeno nasmeja. Zvučao je suvo. „Artur Hokving doneo je mir i pravdu, ali učinio je to ognjem i mačem. Dete je moglo da jaše samo s vrećom zlata od Aritskog okeana do Kičme sveta bez straha, ali pravda Visokog Kralja bila je tvrda kao ta stena za svakoga ko bi izazivao njegovu moć, bez obzira da li su prosto bili takvi, ih su mislili da predstavljaju izazov. Obični ljudi imali su mir i pune trbuhe, ali naredio je opsadu Tar Valona koja je trajala dvadeset godina i ucenio glavu svake Aes Sedai na hiljadu zlatnih kruna.“
„Mislila sam da ne voliš Aes Sedai“, reče Egvena.
Elijas joj se kiselo osmehnu. „Nije bitno šta ja volim, devojko. Artur Hokving bio je ponosna budala. Aes Sedai mogle su da ga spasu kada se razboleo — ili, kako neki kažu, bio otrovan — ali svaka Aes Sedai koja je još uvek bila u životu, bila je zatvorena iza Sjajnih zidova i koristila je svu svoju Moć da odbije vojsku koja je osvetljavala noć logorskim vatrama. U svakom slučaju, ne bi ih ni pustio blizu. Mrzeo je Aes Sedai koliko i Mračnoga.“
Egvenine usne su se skupile, ali kada je progovorila, sve što je rekla bilo je: „Kakve to veze ima s tim da li je ovo oko Artura Hokvinga ili ne?“
„Samo ovo, devojko. Nakon što je zavladao mir, izuzev u zemljama preko okeana, s obzirom da su mu ljudi klicali kuda god bi otišao — vidiš, zaista su ga voleli; bio je težak čovek, ali nikada prema običnim ljudima — pa, zbog svega toga, odlučio je da je vreme da sagradi sebi prestonicu. Novi grad, koji niko neće dovoditi u vezu s nekim starim ciljem, strankom ili neprijateljstvom. Hteo je da ga sagradi ovde, u samom središtu zemlje koja se graničila s morima, Pustinjom i Pustoši. Ovde, gde nijedna Aes Sedai ne bi došla svojevoljno, niti bi mogla da koristi Moć ako bi došla. Prestonica koja bi jednoga dana čitavom i svetu delila pravdu i mir. Kada su čuli proglas, obični ljudi sakupili su dovoljno novca da mu sagrade spomenik. Većina je smatrala da je on samo korak ispod Tvorca. Mali korak. Trebalo je pet godina da se iskleše i sagradi. Statua Hokvinga samog, stotinu puta veća od čoveka. Podigli su je upravo ovde, a grad je trebalo da se prostire oko nje.“
„Ovde nikada nije bio grad“, pobuni se Egvena. „Nešto bi moralo da ostane, da jeste. Bilo šta.“
Elijas klimnu glavom, osmatrajući još uvek. „1 nije bio, zaista. Artur Hokving umro je istog dana kada je kip bio završen, a njegovi sinovi i rođaci borili su se oko toga ko će sesti na Hokvingov presto. Statua je stajala sama usred ovih brda. Sinovi, bratanci i rođaci umirali su, i poslednji od Hokvingove krvi nestali su s lica zemlje — sem, možda, onih koji su otišli preko Aritskog okeana. Bilo je onih koji bi izbrisali i sećanje na njega da su mogli. Knjige su spaljivane samo zato što mu se ime pominjalo u njima. Na kraju, nije ostalo ništa njemu u spomen sem priča. I to uglavnom netačnih. Na to je njegova slava spala.
Ratovi nisu prestali, naravno, samo zato što su Hokving i njegov rod bili mrtvi. Postojao je još uvek presto koji je trebalo osvojiti i želeli su ga svaki lord i ledi koji su mogli da okupe vojnike. Bio je to početak Stogodišnjeg rata. U stvari, trajao je stotinu dvadeset tri godine. Dobar deo istorije tog vremena izgubljen je u dimu zapaljenih gradova. Mnogi su dobili deo zemlje, ali niko nije dobio sve. Nakon svih tih godina kip je bio srušen. Možda nisu više mogli da podnesu da se mere s njim.“
