Zenica sveta полностью

Ramena su počela da mu se tresu. Ništa se nije čulo. Nije znao da li se smeje ili plače. „Hoću. Obećavam.“ Protiv svoje volje, stisnu držalje sekire, podsetivši se da je drži. Njegov glas pretvorio se u šapat. „Obećavam“, rekao je ponovo. I nadao se.

Grupe ljudi od deset ili dvanaest njih koji su nosili baklje, jahale su sada brdima. Perin nije mogao da odredi koliko je grupa bilo. Ponekad su se videla tri ili četiri konjanika kako jašu napred-nazad. Nastavili su da se dovikuju, a ponekad bi se čuli i vrisci u noći; vrištanje konja i ljudi.

Gledao je to sve iz nekoliko uglova. Klečao je na brdu s Egvenom, gledajući kako se baklje kreću kroz tamu kao svici, a u svesti je trčao u noći sa Šarenom, Vetrom i Skakačem. Gavranovi su ranili vukove suviše da bi pobegli daleko ili brzo, stoga su odlučili da oteraju ljude iz tame. Da ih oteraju u sklonište njihovih vatri. Ljudi bi uvek potražili bezbednost vatri na kraju, kada bi vukovi jurili po noći. Neki od ljudi koji su jahali vodili su niz konja. Konji su njištali i propinjali se razrogačenih, kolutavih očiju kada bi sivi oblici jurili pored njih. Njištali su i otimali povoce iz ruku ljudi koji su ih vodili, razbežavši se u svim pravcima najbrže što su mogli. Konji s jahačima njištali su takođe, kada bi sive senke jurnule iz tame s očnjacima koji su im kidali tetive. A ponekad bi i njihovi jahači vrištali, trenutak pre no što bi im zubi iščupali grlo. I Elijas je bio tamo negde. Njega je osećao nejasnije. Vrebao je u noći sa svojim dugim nožem; dvonogi vuk s jednim oštrim zubom od čelika. Povici su sve češće bivali psovke, ali tragači nisu odustajali.

Perin shvati odjednom da ljudi s bakljama imaju metod. Svaki put kada bi video neku od družina, barem jedna od njih bila bi bliža brdu gde su se on i Egvena krili. Elijas im je rekao da se sakriju, ali... Šta ako pobegnemo? Možda bismo mogli da se sakrijemo u mraku, ako nastavimo da se krećemo. Možda. Mora da je dovoljno mračno za to.

Okrenuo se ka Egveni, ali više nisu imali vremena da odlučuju. Skupina baklji, tuce njih, zaobišla je podnožje brda koje je podrhtavalo od konjskog kasa. Vrhovi kopalja svetlucali su na svetlosti baklji. Zamrznuo se u mestu, zadržavajući dah, dok su mu šake stiskale držalje sekire.

Konjanici su projahali pored brda, ali jedan od ljudi povika i baklje su se okrenule. Razmišljao je očajnički, tražeći izlaz. Biće primećeni čim se pokrenu, ako već nisu. A kada ih jednom budu videli, neće imati šanse, čak ni uz pomoć tame.

Konjanici su zastali u podnožju brda. Svako od njih držao je baklju u jednoj, a dugo koplje u drugoj ruci, usmeravajući konja kolenima. Na svetlosti baklji Perin je mogao da vidi bele ogrtače Dece Svetla. Podizali su baklje visoko i nagnuli su se napred u sedlima, zagledani u tamne senke pod prstima kipa Artura Hokvinga.

„Ima nečeg tamo gore“, reče jedan od njih. Govorio je preglasno, kao da se bojao onoga što je bilo van svetlosti njegove baklje. „Rekao sam vam da bi neko mogao tamo da se krije. Zar nije ono konj?“

Egvena dodirnu Perinovu ruku. Oči su joj bile krupne u mraku. Njeno neizgovoreno pitanje bilo je jasno, uprkos senkama koje su joj skrivale lice. Šta da se radi? Elijas i vukovi lovili su još uvek u tami. Konji ispod njih poigravali su nervozno. Ako sada počnemo da bežimo, stići će nas.

Jedan od Belih plaštova potera konja napred i povika ka brdu; „Ako razumete ljudski govor, siđite i predajte se. Neće vam biti naneto zlo ako hodate u Svetlu. Ako se ne predate, bićete svi ubijeni. Imate minut.“ Koplja su se spustila, dugi čelični vrhovi sijali su od svetlosti baklji.

„Perine“, prošaputa Egvena, „ne možemo da im pobegnemo. Ako se ne predamo, pobiće nas. Perine?“

Elijas i vukovi bili su još uvek slobodni. Još jedan udaljeni grleni krik pripadao je Belom plaštu koji se suviše približio Šarenoj. Ako pojurimo... Egvena ga je gledala, čekajući da joj kaže šta da radi. Ako pojurimo... Odmahnu glavom umorno i ustade kao opčinjen. Zateturao se niz brdo prema Deci Svetla. Čuo je kada je Egvena uzdahnula i pošla za njim, koračajući nevoljno. Zašto su Beli plaštovi tako uporni, kao da strasno mrze vukove? Zašto mirišu pogrešno? Činilo mu se da je gotovo mogao da i sam namiriše iskvarenost kada je vetar duvao od jahača.

„Baci tu sekiru“, graknu vođa.

Perin se zatetura prema njemu, mršteći nos ne bi li se otarasio mirisa koji mu se činilo da oseća.

„Baci je, seljačino!“ Vođino koplje pomeri se prema Perinovim grudima.

Za trenutak zagledao se u vrh koplja, dovoljno oštrog čelika da ga potpuno probode, i povika odjednom: „Ne!“ Nije vikao konjaniku.