„Polaziš tek za mesec dana, za svaki slučaj“, kaza Ruark Randu. „Onda će ti trebati tri, možda četiri dana do Alkair Dala. Svi će biti tamo.“ Mesec dana. Protrljao je bradu. Predugo. Predugo, a izbora nema. U pričama se sve uvek odvija kako junaci zamisle, naizgled baš u času kad to požele. U stvarnom životu to je veoma retko, čak i za ta’verena kome sudbina navodno radi u prilog. U stvarnom životu ništa ne ide bez grčenja i nadanja, i treba biti srećan ako pronađeš više od pola vekne hleba kada tražiš celu. Pa ipak, deo njegove zamisli išao je putem kome se nadao. Najopasniji deo.
Moiraina je lenjo otpijala vino, protegnuta između Lana i Amis, sanjivih očiju. Nije joj verovao. Sve je ona videla i čula. Ali sada nije imao razloga da se uzdržava pred njom. „Koliko će njih da se opire, Ruarče? Ili da mi se usprotivi? Dao si nagoveštaj, ali nikakvu sigurnost.“
„Ne mogu biti siguran“, odgovori poglavar klana s lulom u ustima. „Kada pokažeš zmajeve, prepoznaće te. Nema načina da se patvore zmajevi Ruideana.“ Da li su to Moirainine oči zatreptale? „Ti si junak Proročanstva. Ja ću te podržati, sigurno i Bruan, i Dearik od Rejn Aijela. Ostali...? Sevana, Suladrikova žena, povešće Šaidoe pošto klan nema poglavara. Premlada je da bude gospodarica krova u uporištu, i bez sumnje će se razočarati kada joj ostane samo jedan krov umesto celog uporišta, pošto bude odabrana zamena za Suladrika. A Sevana je dostojna i najlukavijeg i najnepoštenijeg Šaidoa ikad rođenog. Ali čak i da ne stvori nevolje, znaš a Kuladin hoće; on glumi poglavara klana, i neki Šaidoi će ga možda pratiti iako nije ulazio u Ruidean. Šaidoi su dovoljno budalasti za to. Han od Tomanela če možda poći istim putem. On je nasrtljiv čovek, teško ga je razumeti i dogovoriti se s njim, i...“
Učutao je, a Lijana poluglasno reče: „Zar postoji i drugačiji muškarac?“ Randu se činilo da poglavar klana nije trebalo to da čuje. Amis je sakrila osmeh rukom, a njena sestrožena nevino zakloni lice peharom.
„Kao što rekoh“, nastavi Ruark, mršteći se razočarano i na jednu i na drugu ženu, „u to ne mogu da budem siguran. Većina će poći za tobom. Možda svi. Možda čak i Šaidoi. Čekali smo čoveka koji nosi dva zmaja već tri hiljade godina. Kada pokažeš ruke, niko neće posumnjati da si poslat da nas sjediniš.“ I da ih slomi; ali to nije pominjao. „Pitanje je samo kako će postupiti.“ Lupkao je prednje zube lulom. „Jesi li siguran da nećeš da obučeš kadin’sor?“
„Šta bih im time pokazao, Ruarče? Lažnog Aijela? Možeš tako obući i Meta “ Met se zagrcnu nad lulom. „Neću da glumim. Takav sam kakav sam, i takvog me moraju prihvatiti.“ Rand podiže pesnice, rukavi mu spadoše i otkriše glave sa zlatnim grivama iza zglobova. „Ovo je dokaz. Ako to nije đovoljno, ništa neće biti.“
„Gde si namerio da ’u novi rat povedeš koplja’?“, najednom upita Moiraina, i Met se ponovo zagrcnu, iščupa lulu iz usta i zagleda se u nju. Oči joj više nisu bile sanjive.
Rand grčevito steže pesnice tako da mu zglobovi zapucketase. Bilo je opasno pametovati pred njom; trebalo je to da zapamti još odavno. Pamtila je svaku reč koju čuje, skladištila je, uređivala i ispitivala dok najzad ne sazna šta zaista znači.
Polako je ustao. Svi su ga gledali. Egvena se namršti još brižnije nego Met, ali Aijeli su jednostavno posmatrali. Priča o ratu nije ih uznemiravala. Ruark je izgledao spremno. A Moirainino lice beše mirno poput leda.
„Izvinjavam se“, reče on, „ali želim malo da prošetam.“ Avijenda ustade na kolena, a Egvena se diže na noge, ali nijedna ne pođe za njim.
Napolju na popločanoj stazi između kuće od žute opeke i terase sa povrtnjakom, Rand zastade i osmotri kanjon. Nije video mnogo šta, izuzev popodnevnih senki kako puze dolinom. Kada bi samo mogao da poveruje da ga Moiraina neće odvesti u Kulu na uzici; nije sumnjao da bi mogla, i ne posegnuvši za Moći, ako joj samo da povoda. Ta žena je umela da nagovori i bika da se provuče kroz mišju rupu a da i ne bude svestan. Mogla je i ona njemu biti korisna. Svetlosti, nisam nimalo bolji od nje. Koristi Aijele. Koristi Moirainu. Kada bih samo mogao da joj verujem.
Pošao je prema ždrelu kanjona, spuštajući se stazama nizbrdo. Sve su bile uske, popločane, a neke od strmijih i uklesane u vidu stepenica. Iz nekoliko kovačnica čulo se ublaženo odzvanjanje čekića. Nisu sve ove građevine bile kuće. Kroz jedna otvorena vrata vide žene za razbojem, kroz druga zlatara kako pažljivo obrađuje nešto, kroz treća čoveka za grnčarskim točkom, s rukama u glini i užarenom pećnicom za opeke iza sebe. Svi muškarci i mladići, osim najmlađih, bili su u kadin’soru, kaputima i pantalonama sivih i smeđih nijansi, ali često su se videle blage različitosti između ratnika i zanatlija; manji nož o pojasu, ili nikakav, ponegde i šoufa bez crnog vela. Pa ipak, gledajući kovača kako podiže tek iskovano koplje sa oštricom dugom celu stopu, Rand nije sumnjao da bi ga podjednako vešto koristio i u borbi.
