Rand oseti da mu usta zjape i hitro ih zatvori. Kada mu je Avijenda objasnila da je gospodarica krova Hladne stene Ruarkova žena po imenu Lijana, bio je siguran da nije dobro razumeo sve ono „hlade moga srca“ između njega i Amis tamo na Čendaru. Tada je ionako imao štošta na umu. Ali ovo...
„Obe?“, izlete Metu. „Svetlosti! Dve! Oh, spaljen da sam! On je najsrećniji čovek pa svetu, ili najveća budala od postanka!“
„Mislio sam“, namršti se Ruark, „da vas je Avijenda podučavala našim običajima. Izgleda da je dosta izostavila.“
Lijana se osvrnu preko ramena svog muža njihovog muža pa upitno podiže obrvu, na šta Amis procedi: „Činilo mi se da je ona savršena da mu objasni sve što treba da zna. Takođe, nismo htele da se vraća Devicama kad god okrenemo leđa. Sad izgleda da ću morati da porazgovaram s njom nasamo. Bez sumnje ga je podučavala devičanskom jeziku šake, ili kako se muze gara.“
Avijenda se blago zarumene, pa nervozno zatrese glavom; tamnocrvena kosa joj je prerasla uši, tako da se talasala ispod marame na glavi. „Bilo je važnijih pitanja od braka. U svakom slučaju, on ne sluša.“
„Bila je dobra učiteljica“, hitro dobaci Rand. „Naučio sam mnogo o vašim običajima i Trostrukoj zemlji od nje.“ Jezik šake? „Sve greške su moje, ništa nije skrivila.“ Kako se muze otrovni gušter dug dve stope? Zašto? „Bila mi je dobra učiteljica, i želeo bih da je zadržim kao takvu, ako nemate ništa protiv.“ Zašto sam ovo izgovorio, u ime Svetlosti? Povremeno je doduše umela da bude prijatna, barem kad se zaboravi; inače je bila kao trn pod odećom. Pa ipak, dok god je ona tu, znao je da ga niko drugi ne nadzire u ime Mudrih.
Amis ga odmeri oštrim plavim očima, dostojnim Aes Sedai. Zapravo, umela je da usmerava; lice joj ne beše bezvremeno, ali beše mladoliko. Možda i jeste Aes Sedai koliko i sve druge Aes Sedai. „Meni to zvuči kao dobra zamisao“, reče. Avijenda zausti, kipeći od uvredenog ponosa i namrgođeno zatvori usta čim je Mudra skrenula pogled ka njoj. Možda je Avijenda pomislila da je završila s njim čim su stigli u Hladne stene.
„Mora da si umoran od puta“, obratila se Lijana Randu, s majčinskim pogledom u sivim očima, „i gladan, takođe. Hodite.“ Njen topli osmeh pozivao je i Meta, koji je izostajao, već gledajući ka torbarskim kolima. „Hodite pod moj krov.“
Jedna gai’šainka je već držala Kockičine uzde, te Rand skide bisage i predade joj i Džede’ena. Met poslednji put pogleda ka zapregama, pa prebaci torbe preko ramena i pođe.
Lijanin krov, njen dom, bio je u najvišem redu na zapadnoj strani, sto koraka pod procepom kanjona. Bez obzira na to što su tu živeli poglavar klana i gospodarica krova, spolja je izgledao kao skromna kutija od velikih žutih opeka, sa uskim nezastakljenim prozorima i običnim belim zavesama. Na krovu se nalazila jedna bašta, a na maloj terasi odvojenoj od kuće jednom uskom stazom popločanom sivim kamenjem druga. Bilo je, možda, dovoljno mesta za dve sobe. Izuzev pravougaonog bronzanog gonga nad vratima, kuća je izgledala skoro istovetno kao i ostale na vidiku, a sa ove visine pred Random se pružao pogled na celu dolinu. Skromna kućica. Unutra je bila sasvim drugačija.
Deo od opeke činio je samo jednu prostoriju, popločanu crvenosmeđe, ali to beše samo jedan deo. Iza njega je bilo još soba uklesanih u kamen, visokih stropova, iznenađujuće svežih, sa zasvođenim vratnicama i srebrnim svetiljkama iz kojih je dopirao miris zelene prirode. Rand vide samo jednu stolicu visokog naslona, lakiranu crveno i zlatno, koja kao da nije bila previše korišćena; Avijenda ju je nazivala poglavarevom stolicom. Nije bilo mnogo drvenarije osim po gde koje uglačane ili lakirane kutije i kovčega, i niskih postolja za čitanje što su držali otvorene knjige; čitač bi morao da leži na podu. Ukrasni ćilimi i slojevi raznobojnih prostirki zastirali su podove; prepoznao je neke šare iz Tira, Kairhijena i Andora, čak i Ilijana i Tarabona, dok su mu druge bile neprepoznatljive, široke izlomljene pruge svih mogućih boja, ili prazni kvadrati povezani u sivo-smeđe-crne lance. Kao oštra suprotnost surovoj jednoličnosti izvan doline, ovde su sa svih strana blestale boje, na zidovima su visile tapiserije donete, bio je siguran, odnekud preko Kičme sveta možda na isti način kao one što su napustile Kamen Tira i posvuda behu jastuci svih veličina i nijansi, sa crvenim i zlatnim svilenim kićankama, resicama ili i jednim i drugim. Tu i tamo, u nišama uklesanim u zidove, videla se poneka porcelanska vaza, srebrna posuda ili rezbarija u slonovači, uglavnom u vidu nekakve čudne životinje. Dakle, o ovim su „pećinama“ govorili Tairenci. Umesto da budu šarolike kao Tir ili Krpari izgledale su dostojanstveno, svečano i domaćinski u isto vreme.
