Uz ovlašan osmeh Avijendi, da pokaže kako ju je ipak slušao, Rand iz bisaga izvuče dar za Lijanu, jednog fino izlivenog zlatnog lava. Bio je to plen iz Tira, kupljen od nekih Vodotragača Džindoa, ali pošto je već vladar Tira, možda je to moglo proći kao krađa od samog sebe. Posle trena oklevanja, i Met izvadi poklon, tairensku nisku srebrnih cvetića, bez sumnje poteklu sa istog izvora, i bez sumnje namenjenu Isendri.
„Prekrasno“, nasmeši se Lijana uzimajući lava. „Uvek sam visoko cenila rad tairenskih zanatlija. Ruark mi je doneo dve figurice pre mnogo godina.“ Glasom prikladnim za domaćicu koja se priseća posebno ukusnih borovnica, obratila se mužu: „Uzeo si ih iz šatora nekog visokog lorda, neposredno pre nego što je Lamanu odrubljena glava, zar ne? Steta što niste stigli do Andora! Oduvek želim komadić andorskog srebra. I ova ogrlica je predivna, Mete Kautone.“
Dok ju je slušao kako hvali poklone, Rand se trudio da sakrije svoju zapanjenost. I pored suknje i majčinskih očiju, i dalje je bila Aijelka, kao i bilo koja Devica koplja.
Kada je Lijana završila, stigoše Moiraina i Mudre s Lanom i Egvenom. Zaštitnikov mač je privukao pogdekoji prekoran pogled, ali čim ga je Bair predstavila kao Aan’aleina, gospodarica krova ga toplo dočeka. Egvenu i Moirainu dočekala je još mnogo srdačnije.
„Činite čast mom krovu, Aes Sedai.“ Glas gospodarice krova zvučao je kao da je i to premalo hvale; skoro da im se poklonila. „Veruje se da smo služili Aes Sedai pre Slamanja sveta i omanuli, pa smo stoga poslati u Trostruku zemlju. Vaše prisustvo daje nadu da je naš greh ipak moguće okajati.“ Naravno. Nije prošla kroz Ruidean; očito je zabrana pominjanja tamošnjih događaja pred bilo kim ko to nije doživeo važila i između muža i žene. I između sestrožena, ili šta su već Amis i Lijana bile.
I Moiraina je pokušala da daruje Lijanu nečim, sićušnim posrebrenim kristalnim bočicama mirisa čak iz Arad Domana, ali Lijana raširi ruke. „Već si samim svojim dolaskom donela neprocenjiv dar, Aes Sedai. Nečasno bi bilo po moj krov i mene da prihvatim još i to. Ne bih mogla da živim s tom sramotom.“ Zvučala je sasvim ozbiljno, i zabrinuto da bi Moiraina mogla da istrajava. Bio je to znak značaja Kar’a’karna i Aes Sedai.
„Kako želiš“, odvrati Moiraina i ubaci bočice u torbicu na pojasu. Bila je spokojno ledena u plavoj svili, sa zabačenim bledim plaštom. „Vaša Trostruka zemlja će, bez sumnje, videti još više Aes Sedai. Do sada nismo imale razloga da dolazimo.“
Amis očito nije bila oduševljena ovim, a plamenokosa Melaina je zurila u Moirainu kao zelenooka mačka koja se pita šta da čini povodom ogromnog psa koji joj je zalutao u dvoriste. Bair i Seana se takođe zgledaše zabrinuto, ali ne tako kao dve usmeriteljke.
Čitav roj gai’šaina Aijela i Aijelki s tako neočekivano smernim očima, u skladnim belim odorama sa kapuljačama prihvati Moirainin i Egvenin plašt, prinese vlažne peškire za ruke i lica i posluži ih svečanim srebrnim čašama vode. Konačno doneše i hranu u srebrnim činijama i poslužavnicima dostojnim kakve palate; ipak, obedovalo se iz obične grnčarije s plavim šarama. Svi su jeli ležeći, zbijenih glava, naslonjeni na jastučiće. Rasporedili su se kao paoci točka oko belih pločica koje behu postavljene umesto stola u sredini, a gai’šaini su se šunjali oko njih i prinosili nova jela.
Met se meškoljio i obrtao na jastučićima, ali Lan bese opušten kao da oduvek jede na ovaj način. Moiraini i Egveni je naizgled bilo podjednako udobno. Sigurno su vežbale u šatorima Mudrih. Randu beše neobično, ali je sama hrana bila toliko nesvakidašnja da mu je privukla veći deo pažnje.
Tamna, začinjena čorba s jaretinom i seckanim paprikama bila mu je nepoznata ali ne i čudna, a grašak i tikvice su bili isti kao i svuda. To se nije moglo reći za rastresiti, grubi žuti hleb, izduženi, jarkocrveni pasulj pomešan s graškom, jelo od svetložute srži nekog voća i nekakve crvene kaše koje je Avijenda nazivala zemai i t’mat, niti za slatku, okruglastu voćku grube zelene kore koja, kako je rekla, raste na onim golim, trnovitim žbunovima zvanim kardon. Ipak, sve je bilo ukusno.
Možda bi još više uživao u obroku da ga ona pri tom nije poučavala o svemu i svačemu. Sem o sestroženama. Za to su se postarale Amis i Lijana; obgrlile su Ruarka s obe strane i smešile se jedna drugoj skoro koliko i njemu. Premda su se udale za njega da ne bi raskidale svoje prijateljstvo, bilo je očigledno da ga obe vole. Rand nije verovao da bi se Elejna i Min složile oko tako nečeg; zapitao se zašto uopšte razmišlja o tome. Možda mu je mozak prokuvao od sunca.
Ali iako je Avijenda to jedno objašnjenje ostavila drugima, o svemu ostalom je naprosto mlela. Možda ga je smatrala glupakom jer nije znao ništa o sestroženama. Okrenula se na desni bok, prema njemu, i sa skoro slađanim osmehom objasnila da se zemaj i t’mat mogu jesti kašikom, ali sjaj njenih očiju jasno je govorio kako bi mu, samo da Mudre nisu tu, rado zavitlala zdelu u glavu.
