On se nesrećno isceri. „Vala, jesam budala. Nisam zaista verovao da bi i ti mogla da se promeniš, Egvena. Ni ja ne želim da se oženim tobom. Nisam želeo da se promenim, niti sam to pokušavao, ali jednostavno se desilo. Kad bi samo znala koliko mi ovo znači. To što ne moram da se pretvaram, ni da brinem da ću te povrediti. To nikada nisam želeo, Egvena. Nikada nisam želeo da te povredim.“
Ona se skoro nasmeši. Toliko se pravio hrabar. Skoro da mu je pošlo za rukom da je ubedi. „Drago mi je što si to tako dobro primio”, tiho mu reče. „Ni ja nisam želela da tebe povredim. A sada zaista moram da pođem.“ Ona ustade i ovlaš ga poljubi u obraz. „Naći ćeš neku drugu koja će te voleti.“
„Naravno”, kaza on, ustavši. Glas mu je odzvanjao od laži.
„Hoćeš.“
Egvena s osećajem zadovoljstva izađe iz njegovih odaja i požuri preko predvorja, pustivši saidar dok je skidala šal sa sebe. Prokletinja je bila užasno vruća.
A on je bio potpuno spreman da ga Elejna pokupi kao izgubljeno štene, ako s njim postupi kao što su se dogovorile. Mislila je da će Elejna dobro postupati s njim, sada i kasnije. Bar onoliko koliko budu imali vremena. Nešto se mora učiniti s njegovom kontrolom. Bila je voljna da prizna kako je ono što su joj rekli tačno – nijedna žena ga ne može podučavati; ribe i ptice, i sve to – ali to nije bilo isto što i odustajanje. Nešto se mora uraditi, pa se stoga mora iznaći neki način. Ona užasna rana i ludilo bili su nevolje koje valja ostaviti za kasnije, ali vremenom će i na njih doći red. Nekako. Svi kažu da su Dvorečani tvrdoglavi, ali ni u kom slučaju ne mogu da se mere s Dvorečankama.
Elejna nije bila sigurna zna li Rand da je ona i dalje u sobi, pošto je napola zbunjeno gledao za Egvenom. Povremeno bi odmahnuo glavom, kao da se sam sa sobom raspravlja, ili pokušava da nešto razluči. Ona je odlučila da ga sačeka. Pristajala je na svako odlaganje. Usredsredila se na to da spolja izgleda spokojno – da leđa drži pravo, glavu visoko uzdignutu, a šake sklopljene u krilu. Ni Moiraina nije imala tako spokojan izraz lica. Ali srce joj je sišlo u pete.
Nije se bojala njegovog usmeravanja. Pustila je saidar čim je Egvena ustala da ode. Želela je da mu veruje. Osećala je potrebu da u njega ima poverenja. Drhtala je u sebi zbog onoga što je želela da se dogodi. Morala se usredsrediti da se ne poigrava ogrlicom ili niskom safira u kosi. Da Ii je miris koji je stavila na sebe možda pretežak? Ne. Egvena joj je rekla da on voli miris ruža. Haljina. Želela je da je bolje namesti, ali...
On se okrete – a ona zamišljeno stisnu usne kada vide kako pomalo šepa – vide je da i dalje sedi i trže se, a oči mu se na tren skoro panično razrogačiše. Njoj beše drago zbog toga. Morala je da udesetostruči napor da lice održi spokojnim čim ju je on pogledao. Oči su mu sada bile plave, kao nebo po maglovitom jutru.
Rand se smesta oporavio i potpuno nepotrebno poklonio, pri tom usplahireno obrisavši ruke o kaput. „Nisam shvatio da si još...“ Pocrvene i ućuta. To što je zaboravio na njeno prisustvo moglo bi se shvatiti kao uvreda. »Hoću da kažem... nisam... to jest, ja...“ On duboko udahnu i ponovo poče. „Nisam tolika budala kao što zvučim, moja gospo. Ne dešava se svaki dan da ti neko kaže kako te ne voli, moja gospo.“
Ona mu se obrati s lažnom strogoćom. „Ako me ponovo tako osloviš, nazvaću te mojim gospodarom Zmajem. I spustiti se u naklon. Tebi bi se čak i kraljica Andora naklonila, a ja sam samo kći naslednica.“
„Svetlosti! Nemoj to da radiš.“ Izgleda da ga je ta pretnja uznemirila daleko više no što bi trebalo.
„Neću, Rande“, reče mu ona, daleko ozbiljnijim glasom, „ako ti mene zoveš imenom. Elejna. Reci.“
„Elejna.“ Rekao je to nespretno, ali oduševljeno, kao da uživa u njenom imenu.
„Dobro.“ Bilo joj je glupo što je osetila toliko zadovoljstvo – napokon, samo joj je izgovorio ime. Ali morala je nešto da sazna pre no što nastavi. „Da li te je mnogo povredilo?“ A onda shvati da se to može dvosmisleno razumeti. „Mislim, ono što ti je Egvena rekla.“
„Ne. Da. Pomalo. Ne znam. Naposletku, što je pošteno – pošteno je.“ Isceri se, tako da je delovao malo manje umorno. „Ponovo zvučim kao budala?“
„Ne. Meni ne.“
„Rekao sam joj čistu istinu, ali mislim da mi nije poverovala. Pretpostavljam da ni ja nisam želeo njoj da poverujem. Ne zaista. Ako to nije glupost, onda ne znam šta jeste.“
„Ako mi još jednom kažeš da si budala, možda ću ti poverovati.“
„Valjda je tako“, reče on, pomalo žalosnim glasom. „Moraću to da zapamtim.“ Osmeh mu polako ozari čitavo lice.
