„Ponekad“, polako odgovori on. „Ali obično ne. Jednostavno uzmem šta mi je potrebno da dobijem ono što želim. Uglavnom napipavam šta da radim- Sve je to veoma neobično. Ponekad mi je potrebno da nešto uradim, i to i učinim, ali tek kasnije shvatim šta sam to uradio, ili kako. To je skoro kao da se prisetim nečega što sam zaboravio. Ali posle mogu da se setim kako da to ponovo uradim. Uglavnom.“
„Bitno je da se sećaš kako si šta uradio“, bila je uporna ona. „Kako si zapalio one stolove?“ Htela je da ga pita kako ih je naterao da igraju – mislila je da shvata kako bi se to moglo izvesti sa Vazduhom i Vodom – ali bolje bi bilo da počne sa nečim jednostavnijim; kao na primer sa paljenjem i gašenjem sveće, sto su i polaznice mogle.
Rand se namučeno namršti. „Ne znam.“ Zvučao je postiđeno. „Kada želim vatru, za svetiljku ili kamin, jednostavno je načinim. Ali ne znam
To je skoro i imalo smisla. Od Pet moći, muškarci su u Dobu legendi bili najsnažniji sa Vatrom i Zemljom, a žene sa Vazduhom i Vodom. Duh je po snazi jednako zastupljen među polovima. Egvena nije ni morala da razmišlja da bi se koristila Vazduhom ili Vodom, kada jednom nauči kako se nešto radi. Ali to im ništa nije pomagalo.
Ovog puta Elejna mu postavi pitanje. „Znaš li kako si ih ugasio? Učinilo mi se da si se zamislio pre no što se plamen izgubio.“
„Toga se sećam, jer mislim da to nikada ranije nisam uradio. Uzeo sam vrelinu iz stolova i raširio je po kamenu od koga je kamin načinjen. Ta količina toplote nije ništa za kamin.“
Elejna zaprepašćeno uzdahnu i na tren nesvesno steže svoju levu ruku, a Egvena se saosećajno namršti. Pamtila je kada je ta ruka bila sva u opekotinama, jer je kći naslednica uradila upravo ono što je Rand maločas opisao, i to samo s jednom svetiljkom iz svoje sobe. Serijam je pretila kako će pustiti da se opekotine same zaleče. Nije to učinila, ali jeste pretila. Sve polaznice bile su na to upozoravane: nikada nemoj da uvlačiš vrelinu u sebe. Plamen se može ugasiti uz pomoć Vazduha ili Vode, ali koristiti Vatru da se izvuče vrelina vodilo je u sigurnu propast, ma koliko plamen s kojim se radilo bio mali. Šerijam je rekla da to nije pitanje snage. Kada se vrelina jednom uzme, nemoguće je otarasiti je se. To nije mogla ni najsnažnija žena koja je ikada boravila u Beloj kuli. Obično se dešava da žene koje to pokušaju uhvate plamen i sagore. Egvena isprekidano udahnu.
„Šta je bilo?“ ~ upita Rand.
„Mislim da si mi upravo dokazao da između nas ima razlike.“ A zatim uzdahnu.
„Oh. Znači li to da si spremna da odustaneš?“
„Ne!“ A onda pokuša da spusti glas. Nije bila ljuta na njega. Ne baš. Nije bila sigurna na koga je ljuta. „Možda su moje učiteljice bile u pravu, ali mora da postoji neki način. Samo što u ovom trenutku ne mogu da ga pronađem.“
„Pokušala si“, kaza jednostavno on. „Na tome sam ti zahvalan. Nisi ti kriva što nije uspelo.“
„Mora da postoji neki način“, promrmlja Egvena, a Elejna progunđa: „Naći ćemo ga. Hoćemo!”
„Naravno da hoćete“, kaza on, s usiljenom vedrinom. „Ali ne danas.“ A onda stade da okleva. „Pretpostavljam da ćete sada poći.“ Zvučao je kao da napola žali a napola mu je drago zbog toga. „Zaista moram da saopštim visokim lordovima neke stvari u vezi sa oporezivanjem. Izgleda da misle kako mogu da od seljaka jednako uzimaju i kad je loša i kad je dobra godina, a da ga pri tom ne oteraju u prosjake. A pretpostavljam da se vi morate vratiti ispitivanju Prijatelja Mraka.“ Rand se namršti.
Ništa nije rekao, ali Egvena beše sigurna kako bi voleo da ih drži što je dalje moguće od Crnog ađaha. Bila je pomalo iznenađena što već nije pokušao da ih natera da se vrate u Kulu. Možda je znao šta bi mu ona i Ninaeva rekle da je pokušao.
„Moramo“, čvrsto odgovori ona. „Ali ne odmah. Rande..“ Došlo je vreme da spomene drugi razlog zašto je tu, ali bilo joj je još teže no što je očekivala. To će ga povrediti. Te tužne i oprezne oči ubedile su je da će tako biti. Ali se to mora učiniti. Egvena čvrsto pripi šal uz sebe. Potpuno ju je obgrlio i prekrio, od ramena do struka. „Rande, ne mogu da se udam za tebe.”
„Znam“, kaza on.
A ona trepnu. Nije to primio onoliko teško koliko je ona očekivala. Rekla je sama sebi kako je to dobro. „Ne želim da te povredim – zaista ne želim – ali ne želim da se udam za tebe.“
„Razumem, Egvena. Znam šta sam. Nijedna žena ne bi..“
„Ti vunoglavi idiote!” – prasnu ona. „Ovo nikakve veze nema sa time što usmeravaš. Ne volim te! U svakom slučaju, ne tako da bih htela da se udam za tebe.“
Rand razjapi usta. „Ne... voliš me?” Zvučao je krajnje iznenađeno, i povređeno. A tako je i izgledao.
„Molim te, pokušaj da me razumeš”, nežnije mu kaza. „Ljudi se menjaju, Rande. Osećanja se menjaju. Kada su ljudi razdvojeni, ponekad se i raziđu. Volim te kao da si mi brat, a možda i više od toga, ali ne tako da bih se udala za tebe. Možeš li to da shvatiš?“
