Dolazak Senke полностью

Ne gledajući ka garavim stolovima i metalnom tkanju što je zgužvano ležalo na ćilimu, on ih, pomalo šepajući, povede do stolica visokih naslona kraj prozora. Morale su da sklone nagomilane knjige s jastučića od crvene svile da bi sele. Na Egveninoj stolici bio je dvanaesti tom Dragocenosti Kamena Tira, jedna prašnjava knjiga drvenih korica pod nazivom Putovanja kroz Aijelsku pustaru, sa raznim primedbama o njenim divljačkim stanovnicima i debela i pohabana kožna knjiga s naslovom Odnosi sa Majenskom oblašću, od 500. do I750. godine nove ere. Elejna je morala da pomeri još veću gomilu knjiga, ali Rand žurno uze te knjige od nje i spusti ih na pod, zajedno s knjigama sa svoje stolice. Naslagane knjige odmah se rasuše po podu. Egvena uredno složi svoje knjige kraj njih.

„Šta sada želite da uradim?“ Rand sede na ivicu stolice i osloni šake na kolena. „Obećavam da ću sada činiti samo ono što zatražite od mene.“

Egvena se ugrize za jezik da mu ne kaže kako je malo zakasnio s tim obećanjem. Možda i nije bila sasvim jasna kada mu je rekla šta želi, ali to nije bio nikakav izgovor. Svejedno, time će se pozabaviti neki drugi put. Odjednom shvati da o njemu ponovo razmišlja kao o Randu, ali on je izgledao kao da joj je blatom uprskao omiljenu haljinu pa se brine da mu neće poverovati kako je to bilo slučajno. Ipak nije pustila saidar, a ni Elejna. Nije bilo potrebe da budu nesmotrene. „Ovog puta“, reče mu, „želimo samo da pričamo s tobom. Kako ti prihvataš Izvor? Samo nam ispričaj. Polako i korak po korak.“

„To je više nalik rvanju no prihvatanju“, gunđajući odvrati on. „Korak po korak? Pa, najpre zamislim jedan plamen, pa onda sve nabijem u njega. Mržnju, strah, usplahirenost. Sve. Kada sve to sagori, u mojoj glavi ostane samo praznina. Ja sam usred nje, ali istovremeno sam deo onoga na šta se usredsredim.“

„Zvuči mi poznato“, kaza Egvena. „Slušala sam tvog oca kako priča o načinu za usredsređivanje pažnje kojim se služi da pobedi na našim takmičenjima u streljaštvu. On je to zvao plamen i praznina.“

Rand klimnu glavom. Učini joj se da je tužan. Egvena pomisli kako mu sigurno nedostaje dom i otac. „Tam me je tome naučio. I Lan se time služi u mačevanju. Selena – neko koga sam jednom upoznao – nazvala je to Jedinstvom. Izgleda da priličan broj ljudi zna za to, mada ga različito zovu. Ali ja sam sam došao do toga da osetim saidin kada sam u praznini. Kao da je on neko svetlo koje mi se krije u krajičku oka. Onda nema ničega sem mene i tog svetla. Osećanja, pa čak i misli, nalaze se van svega toga. Nekada sam sve to postepeno činio, ali sada to radim odjednom. Uglavnom.“

„Praznina“, reče Elejna i zadrhta. „Odsustvo osećanja. To mi nimalo ne zvuči kao ono što mi radimo.“

„Da, zapravo jeste slično“, usprotivi se Egvena. „Rande, mi to samo malo drugačije radimo – to je sve. Ja zamišljam da sam cvet, pupoljak ruže, sve dok ne postanem ružin pupoljak. To je na neki način isto kao tvoja praznina. Latice tog pupoljka otvaraju se ka svetlosti saidara, i ja pustim da me on ispuni – sva ta svetlost, toplina, život i divota. Predam se tome, i svojom predajom stavim ga pod moju vlast. To je, zapravo, najteže naučiti; kako ovladati saidarom tako što ćeš mu se predati. Ali sada mi je to tako prirodno da i ne razmišljam o tome. Sigurna sam da je u tome ključ, Rande. Moraš naučiti kako da se predaš...“ Ali on je snažno odmahivao glavom.

„To nimalo nije nalik onome što ja radim“, pobuni se. „Da ga pustim da me ispuni? Ja moram da posegnem i zgrabim saidin. Ponekad i kad to učinim – nema ničega što mogu dodirnuti. Ali ako ne posegnem ka njemu, mogao bih doveka stajati i ništa se ne bi desilo. On me ispuni kada ga zgrabim, ali da mu se predam?“ Prođe prstima kroz kosu. „Egvena, kad bih se predao – makar i na tren – saidin bi me sagoreo. On je kao neka reka istopljenog metala, kao okean ognja i sva svetlost sunca sakupljena na jednom mestu. Moram se boriti sa njime da bih ga naterao da radi ono što ja želim. Moram da se borim da me ne bi prožđrao.“

Uzdahnuo je. „Znam šta si htela da kažeš kada si spomenula da postaneš puna života. Osećam to, iako mi se utroba prevrće od izopačenosti. Boje su jasnije, a mirisi oštriji. Nekako je sve više stvarno. Kada jednom zgrabim saidin, ne želim da ga pustim, iako pokušava da me proguta. Ali ono ostalo... Suoči se s činjenicama, Egvena. Kula je u pravu u vezi s ovim. Prihvati da je to istina, jer jeste tako.“

Ona odmahnu glavom. „Prihvatiću to kada mi neko dokaže.“ Nije zvučala kao da je sigurna da to želi, ne kao ranije. Ono što joj je ispričao podsećalo ju je na neki iskrivljeni poluodraz onog što ona radi. Sličnosti su samo naglašavale razlike. Ali sličnosti je ipak bilo. Nije imala namere da odustane. „Možeš li da razlikuješ tokove? Vazduh, Vodu, Duh, Zemlju, Vatru?“